seminarski rad obligaciono pravo

View previous topic View next topic Go down

seminarski rad obligaciono pravo

Post  Admin on Wed Mar 31, 2010 5:20 pm

Bavimo se izradom: Seminarski, maturski, maturalni i diplomski radovi iz raznih oblasti. Kontakt na sajtovima ispod:
www.maturskiradovi.net
www.maturski.net
www.seminarskirad.info
www.seminarskirad.org
www.maturski.org
www.essaysx.com
Uvod
Prve definicije obligacije nalazimo još u tekstovima rimskih pravnika. Iako se današnje i drevne definicije ne poklapaju, njihov zajednički imenitelj je shvatanje koje u obligaciji uvek vidi pravnu vezu (iuris vinculum) između dva lica od kojih jedno ima pravo a drugo obavezu da nešto da, učini ili ne učini odnosno trpi nešto. Karakeristike obligacionih odnosa su sledeće:
a) obligacija je pravni odnos između poverilaca i dužnika
b) obligacija je pravni odnos sa određenom sadržinom
c) obligacioni odnos je relativnog karaktera.
Vrste obligacija:
pozitivne (odnose se na određeno činjenje ili davanje) i negativne (odnose se na određeno ne činjenje ili uzdržavanje od činjenja)
civilne (poseduju moć sudskog prividnog izvršenja tj. poverilac uvek može da podigne tužbu pred sudom i ostvari svoje pravo pod pretnjom prinudnog izvršenja nad imovinom dužnika) i naturalne (kod njih ne postoji sudsko prinudno izvrsenje)
obligacije rezultata (izvršenjem ove vrste obligacije postiže se odgovarajući efekat, rezultat ili cilj zbog čega je i oblligacija nastala) i obligacije sredstava (kod kojih se izvršenjem iste ne mora postići i krajnji cilj za poverioca)
novčane (predmet ove obligacije je predaja sume novca) i nenovčane (predmet ove obligacije je određena činidba ili uzdržavanje od iste).
trenutne (koje se ostvaruju odjednom) i trajne (koje se izvršavaju u više navrata i u pojednim delovima)
individualne (kod njih je predaja ili davanje tačno određeno) i generične (kod njih je činjenje tj. predaja stvari određena prema vrsti ili rodu).
kumulativne (kod njih postoji dva il više predmeta i neophodno je izvršiti predaju svih predmeta da bi se dugovanje podmirilo) i alternativne (kod kojih postoji dva ili više predmeta a moguće je izvršenje samo jednog od tih predmeta) i fakultativne (kod kojih se duguje određeni predmet ali se dužnik oslobađa obaveze predajući neki drugi predmet).
deljive (kod njih se predmet obligacija može podeliti i izvršiti u delovima) i nedeljive (kod kojih se predmet ne može podeliti i izvršiti u delovima)
solidarne (kod njih postoji više dužnika ili poverilaca i svaki od njih je dužan da izvrši ceo dug)
zamenljive (kod njih se izvršenje obligacija može izvršiti i na drugi način od onoga koji je predviđen) i nezamenljive (kod njih se obligacija ne može zameniti nekom drugom)
proste (imaju za predmet samo jednu određenu radnju) i složene (sastoje se iz više radnji povezanih u jednu celinu.
1.1 Pravne osobine obligacije

Obligacija je (imovinsko)pravni odnos što znači da se pravo poverioca i obaveza dužnika mogu neposredno ili posredno izraziti u novcu.
Odnos je položaj jednog lica prema drugom u određenom pogledu. Pravni odnos je specifična vrsta odnosa, jer postoji pravna sankcija. Kada se kaže da je to imovinsko pravni odnos, neposredna sankcija koja prati povredu prava iz obligacije ima sva obeležja imovinskopravne sankcije – to može biti naknada štete ili povraćaj u pređašnje stanje. Vrsta zaštite (imovinska sankcija) posledica je prirode obligacionog odnosa kao imovinskopravnog odnosa u kojem je neposredno angažovan imovinski interes.
Imovinski interes se najčešće može izraziti u novcu tj. novčano proceniti ali u nekim slučajevima (npr. kod novčane naknade materijalne štete - afekciona vrednost) teško ju je novčano proceniti po objektivnim kriterijumima. Obligacija stvara jedan imovinsko pravni odnos zasnovan na određenoj koristi i imovinskom interesu koji se može novčano izraziti.
Subjekti obligacionog odnosa su određena lica
Ova lica su određena i mogu imati pravni položaj titulara subjektivnog prava - poverioca ili titulara obaveze - dužnika. Po ovoj određenosti obe strane u odnosu, se obligacioni odnos razlikuje od stvarnopravnog u kojem je sopstvenik određen ali je broj lica koja su dužna da poštuju njegovo pravo neodređen. Nije nužno da se na strani poverioca ili dužnika nađe samo jedno lice, može ih biti više ali se uvek zna ko su i kakav je njihov položaj u obligacionom odnosu. Nije odlučujući broj subjekata, već njihova određenost i pravni položaj (zajedničke i solidarne obligacije).
U izvesnim obligacionoim odnosima i jedna i druga strana mogu istovremeno imati i položaj dužnika i položaj poverioca (dvostrano obavezni ugovori). Druge obligacije su takve da je jedno lice samo dužnik a drugo samo poverilac (nezvano vršenje tuđih poslova, neosnovano obogaćenje i sl).
Obligacioni odnos ima određenu sadržinu
Poverilac ima određeno pravo koje je zasnovano na obligacionom odnosu a dužnik određenu obavezu. Sadržinu obligacije čine upravo ta prava i obaveze i ona se još naziva i prestacijom. Upravo se prema sadržini obligacije, tj. prirodi prava i obaveza međusobno razlikuju pojedini obligacioni odnosi mada se sadržina svih obligacionih odnosa može izraziti kroz akt davanja, činjenja ili uzdržavanja od činjenja, odnosno trpljenja.
Sadržina obligacije nije isto što i predmet obligacije. Sadržinu obligacije čine prava i obaveze – ono što poverilac može da traži od dužnika, zahtevano ponašanje dužnika. Predmet je sve ono na šta se obligacija odnosi. To može biti: davanje, činjenje, uzdržavanje od neke radnje na koju bi inače imao pravo, trpljenje.
Da bi obligacija bila punovažna zahtevaju se određeni uslovi.
a. Predmet obligacije može biti samo ono što je moguće ispuniti. Obligacija ne nastaje bez obzira na to da li je nemogućnost pravna ili faktička. Međutim, nemogućnost mora da bude inicijalna (da postoji u trenutku zaključenja ugovora). Ako nemogućnost usledi nakon toga obligacija je nastala.
b. Predmet obligacije mora biti dovoljno određen, mora se znati na šta se obligacija odnosi. Nije neophodno da bude tačno određen već u trenutku nastanka obligacije, dovoljno je da bude odrediv.
v. Predmet obligacije mora biti došupten sa gledišta pravnog i moralnog poretka.
Obligacioni odnos je relativnog karaktera
Iz obligacionog odnosa niče pravo na strani poverioca ali se ono može istaći samo prema dužniku, ne i prema trećem licu. Obligacioni odnos je relativnog karaktera, postoji zatvorenost odnosa i on deluje samo inter partes, za razliku od stvarnopravnog i drugih apsolutnih prava koji deluju erga omnes. Smisao relativnosti je u toj zatvorenosti odnosa, poverilac ima pravo samo prema dužniku.
Njegova ovlašćenja ne prate stvar kada ona uđe u državinu trećeg, čak ni kada je predmet obligacije predaja stvari. Poverilac samo od dužnika zahteva ispunjenje obligacije a za treća lica to je akt koji im ne može ni goditi ni škoditi.
Treba praviti razliku između dejstva i prava suprotstavljanja. Obligaciono pravo dejstvuje samo između određenih lica. Tu dakle postoji pomenuta zatvorenost. S druge strane i suprotstavljanje tog prava može se učiniti samo prema dužniku jer je upereno na njegovo ponašanje i u tom smislu ne postoji mogućnost suprotstavljanja tog prava neki drugim licima van obligacionog odnosa. Ne postoji dakle pravo sledovanja koje omogućuje da obligaciono pravo sledi svoj predmet ma gde on bio.
Takođe, obligaciona prava su za razliku od stvarnih podložna zastarelosti, što znači da se po proteku zakonom predviđenog roka gubi mogućnost prinudnog ostvarenja, što u načelu nije slučaj sa stvarnim pravima.

Admin
Admin

Posts : 227
Join date : 2008-06-25

View user profile http://www.maturskiradovi.net

Back to top Go down

View previous topic View next topic Back to top


 
Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum