seminarski rad operativni sistemi

View previous topic View next topic Go down

seminarski rad operativni sistemi

Post  Admin on Wed Mar 31, 2010 5:20 pm

Bavimo se izradom: Seminarski, maturski, maturalni i diplomski radovi iz raznih oblasti. Kontakt na sajtovima ispod:
www.maturskiradovi.net
www.maturski.net
www.seminarskirad.info
www.seminarskirad.org
www.maturski.org
www.essaysx.com
1 Uvod

Istoriju operativnih sistema posmatraćemo prateći istorijat samih kompjutera.
Kompjuteri prve generacije (1945–1955), čiju su osnovu činile vakuumske cevi (do 20.000 cevi po računaru), bili su ogromnih dimenzija i veoma skupi. Koristila ih je uglavnom vojska. Ovi računari su bili jako spori, programiralo se na mašinskom jeziku, dok su simbolički jezici (uključujući i asembler), kao i operativni sistemi, u to vreme bili nepoznati. Ljudi koji su radili na tim računarima obavljali su sve poslove – od programiranja do održavanja računara.
U prvoj generaciji računara, opsluživanje računarskog sistema bilo je potpuno prepušteno operateru, koji je morao da pripremi sve što je potrebno da se zadatak obrade može obaviti. Čovek je, dakle, imao punu kontrolu nad računarskim sistemom. Operater je bio u mogućnosti da sve potrebne radnje obavi na vreme, jer je sistem bio spor i izvršavao se samo jedan program, tj. obavljao se samo jedan zadatak. Može se reći da je iskorišćenjee računarskog sistema, tj. njegovih najvažnijih resursa – centralnog procesora i centralne memorije – bilo slabo. Najveći deo vremena trošio se na poslove operatera i ulazno-izlazne operacije, a mnogo manji deo na rad centralnog procesora. Iako je ovakav sistem bio krajnje neefikasan, odnos tih vremenskih perioda bio je u prihvatljivim granicama zbog relativno male brzine samog centralnog procesora.
Osnovu računara druge generacije (1955–1965) činili su tranzistori, pa su računari postali manji, pouzdaniji i jeftiniji. Računare druge generacije su, osim vojske, kupovale i velike korporacije i univerziteti. Računari su bili smešteni odvojeno, u posebnim sobama, koje su se delile u tri funkcionalne celine: ulazna soba, centralni računar i izlazna soba. Programeri su pisali programe na papiru, vecjina na programskom jeziku FORTRAN, zatim su se ti programi prenosili na bušene kartice, koje su se ostavljale u sobi sa ulaznim računarom (input room). Operator sistema je, zatim, uzimao bušene kartice i ubacivao ih u računar, i to prvo kartice sa prevodiocem FORTRAN-a, a potom bušene kartice s programom koji treba izvrăiti. Glavni računar je obavljao posao, a rezultat se dobijao takodje na bušenim karticama, koje su se prenosile u prostoriju sa rezultatima (output room). Ovde se mnogo vremena trošilo na šetače izmedju raznih prostorija sa bušenim karticama. Operativni sistem kao zaseban pojam još uvek nije postojao.
Dalje se kao poboljšanje uvodi paketna, tj. grupna obrada (batch processing),zasnovana na upotrebi magnetne trake – ureodjaja mnogo bržeg od bušenih kartica. Pri paketnoj obradi, u ulaznoj sobi sa poslovima sakuplja se jedna količina sličnih programa (na primer, svi programi koji zahtevaju prevodilac FORTRAN-a), koji se pomoću jeftinijeg računara (npr. IBM 1401) s bušenih kartica prenose na magnetnu rtaku. Posle toga se magnetna traka prenosi u sobu s glavnim računarom, tj. sa moćnijim i skupljim računarom, predvidjenim za izvršavanje samog programa (npr. IBM 7094). U glavni računar se učitava poseban program koji je zadužen da sa trake sa poslovima programe redom učitava i izvršava. Taj program se može smatrati pretkom operativnih sistema. Nakon izvršavanja programa, rezultati se snimaju na drugu magnetnu traku koju operater prenosi do trećeg računara, zaduženog za prebacivaçe rezultata sa magnetne trake na bušene kartice. Manji računari (ulazno-izlazni) nisu direktno vezani za glavni računar, što znači da rade u off-line režimu (u režimu gde nisu bili u medjusobnoj komunikaciji).
U drugoj generaciji računarskih sistema povećava se brzina rada centralnog procesora, kapaciteti centralne memorije i eksternih (masovnih) memorija, pojavljuju se nove i brže ulazno-izlazne jedinice. Programi se pišu na simboličkom mašinskom jeziku, asembleru ili na višem programskom jeziku (FORTRAN). Operater više nije u stanju da efikasno opslužuje računarski sistem, jer su njegove reakcije suviše spore. Jedino rešenje se moglo naći u prebacivanju niza kontrolnih funkcija sa operatera na sam računarski sistem, to jest na posebne kontrolne programe. Otuda su funkcije opsluživača i upravljača sistemom bile podelljene izmedju operatera i kontrolnih programa. Ti programi se uključuju u odredjenim situacijama, kao što su, na primer, priprema programa za izvodjenje, kontrola ulaznih i izlaznih uredjaja i razni poslovi oko učitavanja programa i pripreme za njegovo izvodjenje. Dakle, u računarima druge generacije razlikuju se dve osnovne vrste programa: kontrolni i korisnički.
Računari treće generacije (1965–1980) prave se od integrisanih kola (IC). Početkom šezdesetih godina većina proizvodjačaa pravi dve vrste računara:
• jednu bržu verziju (kao IBM 7094) i
• jednu slabiju (kao IBM 1401),
što je skup poduhvat. Novi korisnici računara najpre žele slabije modele koji su jeftiniji, dok će im jači, brži i skuplji modeli biti potrebni tek nakon izvesnog vremena. IBM taj problem pokušava da razreši uvodjenjem klase računara IBM System/360. To je serija kompatibilnih računara različitih snaga. Svaki od ovih računara je pogodan i za naučnu i za poslovnu primenu, pa je time podela računara na ove dve vrste nestala. Ovaj koncept su preuzeli i ostali proizvooeači računara. Računari iz serije System/360 radili su pod operativnim sistemom OS/360, koji je bio veoma glomazan i prepun grešaka. S razvojem discipline poznate pod imenom softversko inženjerstvo (software engineering ), uvode se nove funkcije:
• multiprogramiranje, (multiprogramming)
• višestruke ulazno-izlazne (U/I) operacije (spool)
• podela računarskog vremena (time-sharing).
Kada neki program čeka na rezultate ulazno-izlaznih operacija, procesor je neiskoršćen, pa se gubi procesorsko vreme. Ovaj problem nije toliko izražen kod programa koji retko zahtevaju ulazno-izlazne operacije (na primer, naučno orijentisani programi), ali jeste kod poslovnih programa. Multiprogramiranje je tehnika kojom se postiže bolje iskorištenje procesora: memorija se deli na particije u koje se učitavaju različiti programi, to jest poslovi (jobs). Dok neki programčeka na ulazno-izlaznu operaciju, procesor može izvršavati drugi program. Na taj način, ako imamo dovoljan broj programa u memoriji, procesor se stalno upotrebljava.Spuling (Spool–Simultaneous Peripheral Operation On Line) jeste tehnika koja omogućava da se nedovoljna brzina ulazno-izlaznih uredjaja kompenzuje upotrebom brzih uredjaja kao što su trake, a naročito diskovi. Na taj način se omogućava istovremeno izvšavanje više ulazno-izlaznih operacija. Brzi uredjaj prihvata sve sa ulaza, a zatim se ulaz ka procesoru realizuje sa brzog uredjaja. Ulaz se realizuje prebacivanjem sadržaja bušenih kartica na disk (traku) pomoću posebnog uredjaja, a bez kkorisšćenja procesora. To znači da se disk paralelno puni novim poslovima dok procesor izvršava programe u memoriji. Kada jedan program završi rad, procesor na njegovo mesto može učitati drugi program sa diska.
Slično, sve što se šalje na izlaz, prvo se prenosi na brzi uredjaj, a zatim sa njega na spore periferne uredjaje.
Podela vremena (time-sharing ) jeste tehnika koja omogućava da svaki korisnik radi s računarom interaktivno, i to preko posebnog terminala koji je istovremno i ulazni i izlazni uredjaj za korisnika. Podela vremena je poseban oblik multiprogramiranja, gde svakom terminalu pripada dodeljeno procesorsko vreme. Posle isteka vremenskog kvantuma, tj. dodeljene količine procesorskog vremena, procesor se dodeljuje drugom terminalu. Ukoliko je terminal blokiran zbog čekanja na ulazno-izlazne operacije, procesor se i pre isteka kvantuma dodeljuje drugom terminalu.
Kod treće generacije računara posebno treba istaći pojavu dva operativna sistema :
• MULTICS i
• UNIX.
Projekat MULTICS (MULTIplexed Information and Computing Service) neuspela je ideja kompanija MIT, Bell Labs i General Electric da se napravi moćan računar i operativni sistem koji će biti u stanju da radi sa velikim brojem terminala. Osnovna ideja je preuzeta iz modela distribucije električne energije – u tom modelu, dovoljno je da svaki korisnik koji poželi da upotrebi neki električni aparat, taj isti aparat samo priljuči na električnu mrežu. Sličan model su pokušali da naprave i sa računarima: ideja je da u jednom radu postoji moćan centralni računar, a da gradjani kod kuće imaju terminale kojima preko modema pristupaju glavnom računaru. Ovaj model se može smatrati pretečom računarskih mreža i Interneta. Drugi operativni sistem, UNIX, uprošćena je varijanta MULTICS sistema, koja je dživela praktičnu realizaciju i ekspanziju do današnjih dana. Ken Thompson, jedan od naučnika i programera kompanije Bell Labs, koji je radio na razvoju projekta MULTICS, napisao je za računar PDP-7 mini verziju MULTICS sistema. Posle toga je nastao UNIX (UNI= jedan, X = CS = Computing Service).
Računari treće generacije zvali su se mini računari: prvi računar je DEC-ov (Digital Equipment Corporation) PDP-1, do tada najmanji i najjeftiniji računar. Koštao je tada “samo” 120.000 dolara. U trećoj generaciji računarskih sistema, zbog pojave multiprogramiranja i porasta brzina, veličine memorije i broja ulaznih-izlaznih jedinica, još više kontrolno-upravljačkih funkcija prebacuje se sa čoveka na računar. Dakle, čovek definitivno gubi mogućnost kontrole interne situacije u računarskom sistemu i upravljanja njome i sve što je moguće prebacuje se na računarski sistem, tj. na pojedine sistemske programe. Skup svih tih programa naziva se jednim imenom: operativni sistem. Programer se oslobadja niza složenih rutinskih poslova i pruža mu se mogućnost većeg angažovaça na kreativnom delu posla. No, pored kontrolno-upravljačkih programa u, računarima treće generacije razvijen je i čitav niz uslužnih programa, čiji je zadatak da dalje olakšaju i pojednostave upotrebu računarskih sistema. Zbog toga, prema nameni, softver možemo podeliti na sistemski i korisnički (aplikativni).
U četvrtoj generaciji računara (1980–1990), prvi put se pojavljuju personalni računari. Razvoj personalnih računara započinje pojavom LSI čipova (large scale integration), to jest čipova visokog stepena integracije. Računari su bili dovoljno jeftini, tako da su ih mogli priuătiti i više odseka iste firme ili univerziteta, dok su personalni računari postali dovoljno
jeftini da ih mogu imati i pojedinci. Poznatiji personalni računari su Spectrum, Commodore, Atari, zatim IBM PC, Apple Macintosh itd. U prve operativne sisteme za personalne računare spadaju MS-DOS i UNIX.

Admin
Admin

Posts : 227
Join date : 2008-06-25

View user profile http://www.maturskiradovi.net

Back to top Go down

View previous topic View next topic Back to top


 
Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum