Skripta - ekonomija

View previous topic View next topic Go down

Skripta - ekonomija

Post  Admin on Mon Nov 23, 2009 12:03 pm

Postoji klasifikacija inflacije na blagu - puzajuću (kada je porast indeksa cena na malo 2-3% godišnje), umerenu (3-20%), galopirajuću i hiperinflaciju (ređe pojave koje obično nastaju usled velikh strukturnih poremećaja u privredi).
1. VRSTE INFLACIJE.
Vrste inflacije potiču iz različitih teorija kao što su teorija inflacije tražnje, teorija inflacije troškova, teorija mešovite inflacije…
Inflacija tražnje (“demand pull inflation”): ekspanzija količine novca => porast tražnje => porast cena => porast troškova proizvodnje. Ovo je fundamentalni oblik inflacije koji se ispoljava preko disproporcije novčanih i robnih fondova u smislu da efektivna novčana tražnja preovlađuje nad količinom roba i usluga koje se nude u jednoj privredi (kupovna moć je veća u odnosu na kupovne fondove), što se uvek uslađuje rastom cena. Poremećaji na strani agregatne tražnje (njen brži rast od porasta društvenog proizvoda) imaju više uzroka, koji se mogu tražiti u: izdacima za investicije (IN premašuju AK), podmirivanju državnih obaveza i dugova (budžetski deficit) i rashodima za potrošnju. Inicijalne inflacione inpulse daju monetarno - kreditni tokovi.










Inflacija ponude (“cost push inflation”) naziva se još i inflacija troškova i predstavlja nagli i opšti skok cena koji se objašnjava porastom troškova proizvodnje: porast troškova proizvodnje => porast cena => porast novčane tražnje => ekspanzija količine novca. U okviru nje razvilo se više pravaca. Jedan od najznačajnijih faktora troškovne inflacije jesu plate (neelastične na dole) koje ulaze u cenu proizvoda i koje svojim promenama utiču na njenu visinu, a deo su teorije inflacije plata (“wage inflation”), koja najčešće nastaje zbog monopolskih i oligopolskih uslova privređivanja u pojedinim sektorima kao i zbog dugogodišnjih strukturnih neusklađenosti. Pored ove javlja se i teorija inflacije profita (“profit push inflation”) gde je osnovni uzrok rasta cena u pritisku profita na troškove proizvodnje. Reč je o monopolskim cenama koje se formiraju nezavisno od ponude i tražnje i koje su više od onih koje nastaju u uslovima slobodne konkurencije. Zbog porasta troškova proizvodnje, agregatna kriva ponude se pomera naviše i ulevo. To pomeranje pri datoj agregatnoj tražnji dovodi do porasta cena i smanjivanja proizvodnje. Ako dođe do znatnog pomeranja krive ponude, proizvodnja vrlo oštro opada (“supply-shock”). Stanje privrede koje karakteriše opšti skok cena uz pad proizvodnje naziva se stagflacija (inflacija praćena stagnacijom).
I teorija inflacije ponude i teorija inflacije tražnje inflaciju objašnjavaju postojanjem jaza između nominalnog i realnog dohotka, u smislu da nominalni raste brže, ali dok teorija inflacije tražnje insistira na većem izdavanju novca, teorija inflacije troškova ističe da inflacioni impuls nastaje na strani ponude (da autonomni porast troškova proizvodnje uzrokuje porast cena). Kod inflacije tražnje monetarni faktor se nalazi na početku inflacionog ciklusa, gde višak tražnje na tržištu dovodi do porasta nivoa cena, a preko toga i do povećanja nominalnih troškova. Kod teorije inflacije troškova proces inflacije započinje inicijalnim porastom proizvodnih troškova a završava se monetarnim faktorom.
Teorija mešovite inflacije nastoji da objasni inflacioni porast cena integrišući elemente inflacije tražnje i elemente inflacije ponude. U okviru ove teorije razvilo se više pravaca od kojih su najvažniji:
1) Teorija strukturne inflacije (“sectoral demand-shift inflation”) čiji je najpoznatiji predstavnik Čarls Šulc, koji u objašnjenju inflacije polazi od pretpostavke postojanja globalne ravnoteže i parcijalne neravnoteže ponude i tražnje. Cene rastu u onim sektorima gde je tražnja veća od ponude, a ne opadaju gde je tražnja manja, pa se na taj način kretanja cena ne kompenziraju. Sektorski rast cena uzrokuje porast nominalnih nadnica i to prvo u sektoru sa viškom tražnje. Cene su nefleksibilne naniže, što dovodi do opšteg rasta cena. Glavni nedostatci Šulcove teorije su: što ne analizira monetarni faktor inflacije, što zanemaruje postojanje povratne sprege između cena i tražnje, pa ne objašnjava uticaj cena i nadnica na tražnju, već samo uticaj tražnje na cene i nadnice i što u svojim analizama ima u vidu samo puzajuću inflaciju, što ne odgovara savremenim tendencijama akceleracije inflacionih procesa. Strukturalisti analiziraju inflaciona kretanja u zemljama u razvoju, koje imaju specifičnu strukturu proizvodnje i međunarodne trgovine. Osnovni uzroci inflacije u ovim zemljama su strukturni poremećaji privrede, odnosno nesrazmere između proizvodnje i potrošnje kao njenih ključnih agregata. Strukturne disproporcije doprinose značajnom rastu monetarne neravnoteže i jačanju inflacionog procesa.
2) Filipsova kriva, koja predstavlja najpoznatije empirijsko istraživanje o
međusobnoj vezi inflacije i nezaposlenosti, a izražava dobro poznatu konfliktnost
ciljeva, odnosno “trade-off” između stope inflacije i nezaposlenosti. Na horizontalnoj
krivi je procentualni iznos nezaposlenosti, a na vertikalnoj godišnja stopa promena
nadnica (cena). Kriva, koja ima oblik opadajuće nelinearne krive, pokazuje inverzan
odnos nezaposlenosti i inflacije (veća nezaposlenost manja inflacija i obrnuto.
Protivnici Filipsovog modela dokazuju da on ne važi na dugi rok. 70. god. osporava se
i empirijski u uslovima stagflacije kada raste i nezaposlenost i inflacija.
Pored niza ekonomsko-monetarnih uzroka inflacije postoje i vanekonomski faktori koji dovode do opšteg skoka cena u jednoj privredi. U ove faktore, koji ne leže strogo u privrednoj sferi, spadaju i psihološki faktori, koji mogu u znatnoj meri da ubrzaju kretanje cena naviše i da podstaknu inflacionu spiralu. Inflacija može biti i sistemska koja nastaje zbog neadekvatnog privrednog sistema, a jedino rešenje za izlaz iz ovakve inflacije je radikalna promena tog sistema.
2. EFEKTI VISOKE INFLACIJE
Negativni ekonomski efekti inflacije ogledaju se najpre u procesu redistribucije dohotka i imovine. Svi se orijentišu na kratkoročne ciljeve, interese i odluke, nastojeći da se tako zaštite od gubitka ili da prisvoje višak koji nisu zaradili. Težeći da u primarnoj raspodeli ostvare što povoljniji položaj zaposleni sve svoje potencijale usmeravaju umesto na proizvodnju, na proces raspodele i kretanja cena, koje se postepeno pretvara u trku bez cilja, a to dovodi do opadanja produktivnosti rada i efikasnosti privređivanja. Pored neekonomske i neracionalne redistribucije dohotka, inflacioni procesi utiču i na zamagljivanje opštih ekonomskih kriterijuma.Signali s tržišta umesto pravog stanja i sigurnih procena pružaju pogrešne informacije o situaciji na njemu. Inflacija dovodi i do poremećaja trgovinskih i platnobilansnih tokova. Inflatorni skok cena bitno utiče na platni bilans preko stimulisanja uvoza i destimulisanja izvoza. Da bi se popravila platno-bilansna situacija zemlje, često se sprovodi devalvacija. Jedna od najtežih deformacija u inflatornoj privredi se ispoljava na planu formiranja i prelivanja akumulacije. U stanju inflacije realna kamatna stopa (= nominalna kamatna stopa - stopa inflacije) je obično negativna. Međutim nivo kamatne stope ne bi smeo da bude niži od stope inflacije. Iako nije sporno da u tržišnim uslovima kamatna stopa mora da prati stopu rasta cena, to praćenje postaje, isto tako generator inflacije i vrši veliki pritisak na celu privredu. Visina inflacije povratno deluje na povećanje kamatnih stopa, pa se stvara circulus virtiosus, inflacija - kamata - inflacija, koji se uvek završava na višem nivou. Inflacija, pored brojnih negativnih ekonomskih efekata generira i socijalne probleme u društvu. Dolazi do porasta špekulativnog ponašanja svih, i proizvođača i potrošača, i preduzeća i pojedinaca, koji nastoje da se nezakonitim putem zaštite od gubitaka ili da ostvare nezasluženu dobit. I političke implikacije hiperinflacije su teške. Stalno obezvređivanje domaće valute i ugroženi unutrašnji valutni integritet, dovodi u pitanje mogućnost funkcionisanja čitavog privrednog i društvenog sistema.
3. ANTIINFLACIONA POLITIKA. STABILIZACIONA EKONOMSKA POLITIKA.
Postoje različite opcije u pogledu mera ekonomske politike koje bi dovele do smirivanja visoke inflacije:
1. Zalažu se za postepeno suzbijanje inflacije putem dugoročne politike privrednog razvoja insistirajući na potrebi podsticanja i oživljavanja proizvodnje, čiji obim postepeno može doći u sklad sa novčanim fondovima (gradualistička strategija).
2. Zalaganje za primenu tzv. šok terapije (mera ili kombinacija mera koje bilo svojim pravcom delovanja, bilo svojim intenzitetom radikalno odstupaju od ranije prakse). Najčešće se vrši putem zamrzavanja cena, mada za razvijenije zamlje ona podrazumeva i primenu manje radikalnih mera (devalvaciju nacionalne valute…).
3. Zalažu se za sprovođenje onih mera antiinflacione politike koje bi najviše odgovarale specifičnim uslovima zemlje i koje bi donekle ublažile konfliktnost razvojnih i stabilizacionih ciljeva.
Celovita i konzistentno postavljena antiinflaciona politika sadrži više elemenata: potreba društvene kontrole cena, brižljivo dozirane monetarno kreditne mere, poreska reforma, restrikcija svih budžeta, oživljavanje proizvodnj i izvozne aktivnosti. Inflacioni proces se po pravilu prigušava restriktivnom monetarnom politikom, ali ovakva politika mora biti propraćena dodatnim instumentima koji bi obezbeđivali da restrikcije ne dovedu do obaranja proizvodnje i povećanja nezaposlenosti, a to su, pre svega, fiskalna politika, politika dohotka i društvena kontrola cena. Nijedna ekonomska politika ne može da deluje trenutno. Vremenska dimenzija se mora uvažavati, a ona obuhvata tri vrste vremenskog pomaka, tj. kašnjenja “time lag”:
- identifikaciono kašnjenje (vreme potrebno da se problem ispolji i identifikuje)
- administrativno kašnjenje (da se na osnovu izvršenih analiza odrede optimalne mere ekonomske politike)
- operativno kašnjenje (da preduzete mere daju određene rezultate)
Adekvatan privredni sistem treba da efikasno otkloni sve uzroke koji mogu dovesti do recesije, nezaposlenosti i galopirajuće inflacije. Dva su osnovna vida stabilizacione ekonomske politike:
1) monetarno-kreditna politika - antirecesiona politika se ostvaruje putem ekspanzivne, a antiinflaciona putem restriktivne monetarno-kreditne politike (politika jeftinog novca i niskih kamatnih stopa)
2) fiskalna politika - obuhvata državne rashode i poresku politiku; antirecesiona politika podrezumeva povećanje državnih rashoda i smanjenje poreza, a antiinflaciona smanjenje državnih rashoda i povećanje poreza.
U situaciji kada postoji inflacija tražnje na nivou pune zaposlenosti primenjuju se restriktivna monetarno-kreditna politika, oštra poreska politika i restriktivna politika opšte i zajedničke potrošnje. Kada postoji nezaposlenost uz stabilnost cena tu je ekspanzivna monetarno-kreditna politika, blaga poreska politika ekspanzivna politika opšte i zajedničke potrošnje. Kada nedovoljnu privrednu aktivnost i nezaposlenost prati inflacija multifaktorskog karaktera treba ka onim sektorima i granama koji predstavljaju uska grla proizvodnje i koja generiraju inflatorne tendencije usmeriti selektivno-ekspanzivnu monetarno-kreditnu politiku, selektivno blagu poresku politiku i selektivno ekspanzivnu politiku opšte i zajedničke potrošnje.
4. INFLACIJA I NEZAPOSLENOST.
Stopa pune zaposlenosti odgovara odnosu: broj aktivnog stanovništva / broj potencijalno aktivnog stanovništva =1. Tolerantna stopa nezaposlenosti je 1,5-5%. Nezaposlenost je u tesnoj vezi sa cikličnim razvojem privrede, najveća je u periodu privredne kontrakcije, a najmanja u fazi ekspanzije. Različiti uzroci utiču i na pojavu različitih oblika nezaposlenosti kao što su: otvorena i prikrivena, voljna i prinudna, kratkotrajna i dugotrajna, strukturna, ciklična, frikciona, sezonska, latentna, stagnantna… Marks je razlikovao 3 oblika nezaposlenosti:
1. tečni oblik prenaseljenosti - radnici su čas zaposleni, čas ne
2. latentni (prividni) oblik prenaseljenosti - javlja se u poljoprivredi; nezaposlenost je prikrivena prezaposlenošću
3. stagnantni oblik prenaseljenosti - radnici koji su izgubili svoju profesiju usled razvoja tehnike
Prema savremenoj ekonomskoj teoriji oblici nezaposlenosti su:
- strukturna
- ciklična
- frikcionalna
- prikrivena
5. DEFLACIJA I DEVALVACIJA - REVALVACIJA I DEZINFLACIJA.
Deflacija je monetarna pojava suprotna inflaciji i ispoljava se kao disproporcija novčanih i robnih fondova, gde su novčani fondovi manji od robnih (rashodi manji od prihoda). Reč je o procesu koji dovodi do porasta vrednosti novca preko smanjivanja njegove količine u prometu. Količina roba i usluga premašuje količinu novca u opticaju. Razlikujemo endogene (kretanje u toku konjuktornog ciklusa, pa se deflacija javlja kao direktna posledica krize hiperprodukcije) i egzogene uzroke deflacije (potiču od deflatorne monetarne politike države koja izrazito restriktivnim merama prouzrokuje stanje krize. Izlazak iz deflacije naziva se reflacija. Država može primenjivati deflacione mere za usporavanje rasta količine novca u opticaju, u cilju sputavanja inflacije . To se zove dezinflacija.
Devalvacija i revalvacija su monetarne mere države koje imaju implikacije na svetsko tržište i međunarodne ekonomske i trgovinske odnose između zemalja. Devalvacija, kojom se postiže promena deviznog kursa, predstavlja značajnu odluku države da domaća valuta postane jeftinija u odnosu na stranu. Ona treba da doprinese stimulisanju izvoza i destimulisanju uvoza preko promena izvoznih i uvoznih cena (domaća roba postaje jeftinija na stranom tržištu, a strana skuplja na domaćem). Poboljšanje platnog bilansa nastaje u uslovima pozitivne razlike između promena u agregatnom dohotku i agregatnoj potrošnji koje izaziva devalvacija.
∆PB (promena platnog bilansa) = ∆Y (promena agregatnog dohotka) - ∆P (promena agregatne potrošnje)
Revalvacija je monetarna mera suprotna devalvaciji. Revalvacija kojom se vrši promena deviznog kursa, predstavlja odluku države da domaća valuta postane skuplja u odnosu na stranu (stimuliše uvoz, destimuliše izvoz).
6. LIMITI TRŽIŠTA
Tržište je skup svih robno-novčanih veza između ekonomskih subjekata u društvu, u kome je izvršena podela rada (mesto sučeljavanja ponude i tražnje koje se ispoljava posredstvom cena). Osnovni smisao funkcionisanja tržišta je da putem cena ostvaruje 4 funkcije: informativnu, selektivnu (izbor roba i usluga), alokativnu (razmeštaj faktora proizvodnje, u odgovarajuće oblasti, za čijom proizvodnjom postoje stvarne društvene potrebe), distributivnu (raspodela stvorenog dohotka između subjekata na osnovu tržišno formiranih cena faktora proizvodnje i roba i usluga)
Tržišni automatizam ne može da deluje perfektno. Sfere imperfektnosti tržišta su:
1. Nemogućnost potpunog regulisanja odnosa putem cena u delatnostima gde tržište ne pruža blagovremeno potrebne informacije;
2. Nemogućnost autonomnog regulisanja odnosa putem tržišta kod pojava koje sprečavaju uspostavljanja ravnoteže u smislu prilagođavanja graničnog troška ceni tj. graničnom prihodu;
3. Neefikasnost tržišta kao alokacijskog mehanizma u slučaju eksternalija i “javnih” dobara gde tržišni mehanizam vodi ka suboptimalnoj ravnoteži usled njegove nemogućnosti da registruje sve eksterne faktore;
4. Neefikasnost tržišta u delatnostima koje su od strateškog značaja za društvo, a koje imaju svoje brojne specifičnosti (poljoprivreda);
5. Neefikasnost tržišta u ostvarivanju posebnih ciljeva u vezi promene privredne strukture i regionalnog razvoja;
6. Nemogućnost autonomnog tržišnog regulisanja u okviru namenske raspodele dohotka na AK i potrošnju;
7. Tržište ne može da ostvaruje pojedine ciljeve i zadatke društva u socijalnoj sferi;
8. Nemogućnost funkcionisanja tržišne privrede u uslovima nepostojanja integralnog tržišta tj. slobodne cirkulacije roba, usluga, rada i kapitala;
9. Neravnoteže na tržištu koje mogu nastati usled težih poremećaja društvene proizvodnje, cikličnih kriza, inflatornih kretanja…;
10. Organizacione deformacije tržišta usled prisutnog monopolskog obrazovanja cena.
Nedostatke koji proističu iz ex post delovanja tržišta treba korigovati na osnovu ex ante delovanja plana. Zato je neophodno uzajamno preplitanje makroekonomskog planiranja i makroekonomske politike sa tržištem i njihova ekonomska koordinacija. Problemi u vezi osnovnih limita tržišta se ogledaju u mogućnostima njegovog precenjivanja (u onim slučajevima kada se tržištu prepušta da rešava neka fundamentalna pitanja i probleme, koji se mogu daleko povoljnije rešiti svesnom društvenom akcijom) i potcenjivanja (merama ekonomske politike, zakonskim propisima i preteranim uplitanjem regulative u privredni život se sprečava povoljnije uticanje tržišta na privredne tokove).
7. PONUDA I TRAŽNJA.
Pod ponudom se podrazumeva određena količina i vrsta materijalnih usluga koju su prodavci spremni da ponude na prodaju po odgovarajućim cenama. Pod tražnjom se podrazumeva određena količina i vrsta materijalnih dobara i usluga koju su kupci spremni da kupe po odgovarajućoj ceni. Ponuda se nalazi u tesnoj vezi sa proizvodnjom (deo proizvodnje, zavisi od obima i strukture proizvodnje), a tražnja sa potrošnjom (krajnji cilj tražnje je upotreba dobara za zadovoljavanje određenih ljudskih potreba. I ponuda i tražnja se mogu izražavati u naturalnim (komadi, jedinice, kilogrami, mere) i vrednosnim pokazateljima (preko cene). Sa aspekta tržišta i ponuda i tražnja mogu biti: lokalne, nacionalne i svetske. Sa gledišta vremenskog kriterijuma: dnevne, nedeljne, mesečne i godišnje. Po tome ko vrši ponudu (ponuda 1 preduzeća, 1 privredne grane ili agregatna (ukupna) ponuda), izaziva tražnju (pojedinačna, 1 privredne grane, ukupna tražnja celog društva. Sa gledišta namene postoje ponuda sredstava za proizvodnju i tražnja za proizvodnim dobrima, ponuda finalnih sredstava i tražnja za potrošnim dobrima. I sa aspekta porekla ponuda je domaća i inostrana (uvoz), a agregatna tražnja je domaća i inostrana (izvoz).
Tražnja. Činioci koji deluju na strukturu i obim tražnje su:
1) sistem potreba - iza tražnje uvek stoji neka potreba mada se one kvantitativno ne poklapaju,
2) dohodak - porast dohotka omogućava povećanje tražnje,
3) cene - što je cena robe viša, tražnja je manja, i obrnuto.
Međusobni odnos cene proizvoda i tražene količine može se predstaviti preko:
A) Skale tražnje - niz alternativnih mogućnosti, koje izražavaju odnos između cene proizvoda, koja se menja, i traženih količina pri promeni cene; cena proizvoda i obim tražnje nalaze se u odnosu obrnute zavisnosti;
B) Krive tražnje - izvodi se iz skale tražnje; izražava pravilnost po kojoj će se sa sniženjem cena povećati tražnja, i obrnuto;
C) Putem algebarske funkcije - 4 razvojna oblika zakona:
1. Kurno - Maršalov zakon (Antoan Ogisten Kurno, 1838. prvi formulisao jednačinu opšteg zakona tražnje i Alfred Maršal): T = f (p); T - tražena količina robe, p - cena robe; => tražnja i cena određene robe se kreću u suprotnim pravcima, tražnja je funkcionalno zavisna od cene robe, cena robe može se promeniti pod uticajem kretanja količine robe.
2. Valrasov zakon (Leon Valras) primećuje nedostatak Kurno-Maršalovog zakona (cena posmatrane robe je jedina promenljiva veličina, dok su potrebe, cene ostalih proizvoda i dohodak konstantni) i donekle ga koriguje (uvodi pretpostavku o međusobnoj zavisnosti tražnje jedne robe i tržišnih cena ostalih roba): T = f (p1, p2, p3,…pn) - cene svih roba.
3. Hiks - Alenov zakon (Džon Hiks - Nobelova nagrada 1972. i Roj Alen) uvode i dohodak u analizu: T = f (p1, p2, p3,…pn, D); razlikuju i “efekat supstitucije” i “efekat dohotka”.
4. Mur - Šulcov zakon (Henri Mur i Henri Šulc): T = f (p1, p2, p3,…pn, D, t) - teoriju tražnje sa statičke prevode na dinamičku, unošenjem vremenskog elementa u formulu.
Ponuda. Međusobni odnos cene proizvoda i nuđene količine može se predstaviti preko:
A) Skale ponude - niz alternativnih mogućnosti, koje izražavaju odnos između cene proizvoda, koja se menja, i neđenih količina pri promeni cene; cena proizvoda i obim ponude nalaze se u zavisnom odnosu;
B) Krive ponude - izvodi se iz skale ponude; izražava pravilnost po kojoj se sa porastom cena povećava ponuda, i obrnuto;
C) Putem algebarske funkcije - količina nuđene robe je zavisno promenljiva veličina, a cena robe je nezavisno promenljiva; zakon ponude prvi je formulisao A. Kurno: Sx = f (px) - cene i obim ponude nalaze se u odnosu upravne srazmere.
8. CENOVNA ELASTIČNOST PONUDE.
Elastičnost ponude treba da izrazi osetljivost ponude nekog proizvoda (mogućnost njenog prilagođavanja na promene cene tog proizvoda. Meri se koeficijentom elastičnosti ponude koji predstavlja količnik između procentualne promene nuđene količine robe x i procentualne promene cene robe x.

Esx =

Esx - koeficijent elastičnosti ponude, Qsx - početna količina ponude robe x, ∆Qsx - promena u obimu robe x, px - tržišna cena robe x, ∆px - promena u tržišnoj ceni robe x.
Razlikujemo 5 oblika elastičnosti po intenzitetu promene:
1) savršeno elastična ponuda - cena se ne menja, dok obim ponude raste ili opada; Esx = ∞
2) elastična ponuda - ponuda reaguje u većoj meri nego što su promene cene; Esx > 1
3) jedinična (unitarna) elastičnost ponude - promene u količini ponude su srazmerne promeni cene; Esx = 1
4) neelastična ponuda - cene brže reaguju u odnosu na ponudu; Esx < 1
5) savršeno neelastična ponuda - promena cene ne izaziva promenu u količini; Esx = 0
9. CENOVNA ELASTIČNOST TRAŽNJE.
Može biti direktna i unakrsna. Direktna elastičnost tražnje pokazuje kako tražnja za nekim proizvodom reaguje na promenu cene tog proizvoda. Elastičnost tražnje je manja ako je pri datoj promeni cene proizvoda manja i promena tražene količine robe, i obrnuto. Meri se koeficijentom elastičnosti, koji se može definisati kao odnos između procentualne promene u količini tražene robe i procentualne promene cene tražene robe:

Edx =

Edx - koeficijent direktne elastičnosti tražnje, Qdx - početna količina tražnje robe x, ∆Qdx - promena u obimu tražnje robe x, px - tržišna cena robe x, ∆ px - promena u tržišnoj ceni robe x.
Postoji 5 oblika elastičnosti po intenzitetu promena:
1) savršeno elastična tražnja - i najmanji porast cene obustavlja prodaju, i obrnuto; Edx = ∞
2) elastična ponuda - varijacije u kretanju tražnje veće su od varijacija u kretanju cena; Edx > 1
3) jedinična (unitarna) elastičnost ponude - promena cene se odražava obrnuto proporcionalno na promene u tražnji; Edx = 1
4) neelastična ponuda - varijacije u kretanju tražnje manje su od varijacija u kretanju cena; Edx < 1
5) savršeno neelastična ponuda - promena cene ne izaziva promenu u tražnji; Edx = 0
Postoje još Gifenov paradox (“inferiorna dobra”) i Veblenov efekat (“luksuzna dobra”).
Unakrsna elastičnost tražnje treba da pokaže kako tražnja za jednom vrstom roba reaguje na promenu cene neke druge robe, meri se koeficijentom elastičnosti koji se dobija kada se relativna promena tražene količine 1 proizvoda stavi u odnos sa relativnim promenama cene drugog proizvoda:

Edx/y =

Ako je Edx/y = 0 => na tražnju robe x, ne utiče promena u ceni robe y (inferiorna dobra), ako je Edx/y > 0 - robe supstituti - elastična tražnja (one koje zadovoljavaju istu čovekovu potrebu, mada se razlikuju po svojim svojstvima - zamena originala surogatima), a ako je Edx/y < 0 - komplementarna dobra - neelastična tražnja (ne mogu se trošiti nezavisno jedna od drugih: pad cene jedne dolazi do porasta cene druge)
Dohodovna elastičnost tražnje pokazuje odnos između relativne promene tražene količine neke robe i relativne promene realnog dohotka:

Edx/D =

Ako je Edx/D > 0 - superiorna dobra, ako je Edx/D < 0 - inferiorna dobra, Edx/D = 0 - na promene tražene količine proizvoda nemaju uticaja promene dohotka.
Engelovi zakoni (rezultati istraživanja o uticaju visine realnog dohotka na strukturu potrošnje stanovništva):
- Prvi Engelov zakon - što je dohodak veći to je procentualno učešće izdataka za ishranu u ukupnom D manje;
- Drugi Engelov zakon - udeo izdataka za odeću u ukupnom D, ne zavisi od D;
- Treći Engelov zakon - udeo izdataka za stnovanje, ogrev i osvetljenje ne zavisi od D;
- Četvrti Engelov zakon - udeo izdataka za higijenu, kulturu, sport, putovanja se povećava sa D.
10. TRŽIŠNA STANJA
Štaklbergova tabela:
ponuda Mnogi Nekoliko Jedan
Tražnja
Mnogi
Nekoliko
Jedan

11. USLOVI NASTAJANJA KONKURENCIJE.
Konkurencija, u kojoj se pojavljuje veliki broj učesnika, je takvo tržište koje podrazumeva:
- “utakmicu” između prodavaca sa ciljem da svoju robu prodaju po što boljim uslovima i u što većem obimu;
- “utakmicu” između kupaca koji se nadmeću u nabijanju cena kako bi došli do željene robe;
- “utakmicu” između prodavaca i kupaca, gde svaka strana nastoji da ostvari što povoljnije rezultate za sebe
12. USLOVI ZA SLOBODNU KONKORENCIJU.
Slobodnu konkurenciju determinišu sledeće pretpostavke:
- atomiziranost ponude i tražnje - cene robe se slobodno formiraju u zavisnosti od ponude i tražnje; nijedan od učesnika na tržištu ne može samostalno da utiče na cenu;
- homogenost robe - supstitutivnost među proizvodima je velika. U protivnom, proizvođač bi mogao da putem boljeg kvaliteta svojih proizvoda utiče na podizanje cena;
- približno jednaka kupovna moć kupaca - niko od kupaca ne može da diktira cenu, niti može doći do sporazuma manje grupe kupaca u pogledu visine cene;
- slobodno kretanje kapitala, rada i roba - ne postoje nikakve prirodne, administrativne i ekonomske prepreke za proširivanje, sužavanje ili odustajanje od proizvodnje kada za to nastane potreba, ne postoji državno mešanje u privredne tokove;
- potpuna transparentnost tržišta - potrebno je da svi (i kupci i prodavci) budu upoznati sa stanjem na celokupnom tržištu.
13. MONOPOLNI INTERNI I EKSTERNI UZROCI.
Osnovne karakteristike potpuno monopolizovanog tržišta su:
- postoji jedan proizvođač (kupac) određenog proizvoda, što mu pruža mogućnost samostalnog određivanja cene i ostalih uslova prodaje (kupovine);
- postoji potpuna neelastičnost tražnje;
- mobilnost faktora robe i proizvodnje je onemogućena ili svedena na minimum;
- ne postoji mogućnost supstitucije proizvoda;
- ne postoje latentni prodavci (kupci) - ne postoji mogućnost da se pojave novi na tržištu.
14. UTROŠAK PROIZVODNIH ČINILACA I PROIZVODNA FUNKCIJA.
Svaki proces proizvodnje predstvalja jedinstvo triju činioca (faktora proizvodnje): ljudskog rada, sredstava za rad i predmeta rada. Proizvodna funkcija je tehnički odnos između uloženih faktora u proizvodnju (INPUT) i obima proizvodnje koja se dobija na osnovu tih ulaganja (OUTPUT). Može se definisati na različitim nivoima: na nivou proizvodnog procesa, preduzeća, privrednih celina, privrede. Opšti oblik ove funkcije je:
q = f (x1, x2, x3,…xn)
tj. maksimalna količina proizvoda q koja se može ostvariti korišćenjem faktora x1, x2, x3,…xn. Jednaka količina proizvodnje može se ostvariti različitom kombinacijom proizvodnih faktora, čija se supstitucija može geometrijski izraziti preko familije izokvanti. Stepen supstitucije se može videti preko zakrivljenosti izokvante:
1. Ako je jako zakrivljena, faktori proizvodnje se teško supstituišu.
2. Ako je malo zakrivljena, lako.
3. Ako nema zakrivljenosti, savršeno su zamenjivi.
4. Ako je potpuno zakrivljena (L), apsolutna je nemogućnost supstitucije.
15. CENA PROIZVODNJE.
U kapitalističkoj proizvodnji deluje ekonomski zakon koji proizvedeni višak vrednosti raspodeljuje između grana proizvodnje tako da su ostvareni profiti približno jednaki u odnosu na uložene kapitale. Ako na uložene kapitale po granama proizvodnje (sp - sredstva za proizvodnju + pl - plaćanje radne snage) dodamo prosečnu zaradu na kapital, koja se naziva prosečan profit, dobijamo normalnu ili ravnotežnu cenu u sistemu privatnog kapitala, cenu proizvodnje, cp:
cp = sp + pl + (sp + pl) x (PF/K); (sp + pl) x (PF/K) = ppf; ppf’ (prosečna profitna stopa) = PF/K
Svaka privredna grana na svoj deo kapitala za proizvodnju robe dodaje prosečan profit na svoj deo kapitala. Kada pogledamo razliku između vrednosne cene i cene proizvodnje uočavamo da se ona nalazi u razlici između profita, koji privredna grana prisvaja preko cene i viška vrednosti, koji se u okviru te privredne grane proizvodi. Po granama proizvodnje ostvareni profit je veći / manji od proizvedenog viška vrednosti te grane.
ppf = vv -> višak vrednosti
Prodajom roba po tržišnoj ceni koja oscilira oko cene proizvodnje svaka privredna grana ostvaruje jednak profit na jednak kapital. ppf’ je jednaka mera za sve. U sistemu privatnog kapitala tržišne cene ne osciliraju oko vrednosne cene, već oko cene proizvodnje kao normalne cene.
16. NORMALNA CENA U SISTEMU DRUŠTVENOG KAPITALA.
Ako bi se tržišne cene roba obrazovale oko nivo vrednosti cene, a uz pretpostavku da su plate radnika obrazovane jednako za jednak rad, imali bismo za rezultat da društveni kapital donosi veću zaradu u grani koja ima niži tehnički sastav, a manju u grani koja ima viši. Ove razlike nastaju zato što se i zarada na društveni kapital računa tako što se ostvarena akumulacija upoređuje sa vrednošću koja je uložena za oba proizvodna činioca, za nabavku sredstava za proizvodnju i za plaćanje radne snage (sp + pl). Procentni izraz akumulacije na uloženi društveni kapital naziva se stopa akumulativnosti:
ak’ = a(akumulacija)/ (sp + pl)
Jednaka akumulacija znači prosečnu akumulaciju prema društvenom kapitalu. Prosečna akumulacija se izračunava prema opštoj ili prosečnoj stopi akumulativnosti (pa’ = A/K), odnosno kao procentni izraz ukupne akumulacije privrede prema veličini ukupnog društvenog kapitala koji je angažovan u sp + pl. Kada se na uložene kapitale po granama proizvodnje (sp+pl) doda prosečna akumulacija na društveni kapital, dobija se normalna ili ravnotežna cena u sistemu društvenog kapitala, cena proizvodnje, cp.
cp = sp + pl + (sp + pl) x (A/K); pa = (sp + pl) x (A/K)
Svaka privredna grana na svoj deo kapitala za proizvodnju robe dodaje prosečnu akumulaciju na svoj deo kapitala. Prodajom roba po tržišnoj ceni koja oscilira oko cene proizvodnje svaka privredna grana ostvaruje jednaku akumulaciju na uloženi društveni kapital.
17. MONOPOLSKE CENE (GORNJA I DONJA GRANICA).
Monopolska cena je ona koja se ostvaruje na osnovu monopolskog položaja na tržištu. Njena struktura je:
mc (monopolska cena) = ck (cena koštanja) + mpf (monopolski profit) => mpf = ppf + mexpf
Monopolista svoj proizvod prodaje po monopolskoj ceni koja je veća od društvene cene proizvodnje; može se monopolski ekstraprofit (mexpf) ostvariti u dužem vremenskom periodu, a formira se iz izvora:
1. prelivanjem viška vrednosti iz nemonopolisanih grana u monopolisane:
- prodajom sirovina nemonopolisanim granama po cenama višim od cene proizvodnje,
- kupovinom od nemonopolisanih grana po cenama nižim od cene proizvodnje,
- zahvatanjem dela kupovne moći potrošača,
2. formira se iz radničkih najamnina povećanom eksploatacijom radne snage,
3. prelivanjem dela viška vrednosti od sitnih robnih proizvođača i stvaranjem tzv. “makaza cena”,
4. korišćenjem patentnih prava,
5. prelivanjem viška vrednosti iz nerazvijenih zemalja, a preko svetske trgovine.
Najveći profit i najvišu monopolsku cenu monopolisti ostvaruju kada:
- postoji apsolutni monopol
- monopolističko preduzeće raspolaže svim potrebnim uslovima proizvodnje
- je tražnja za robom potpuno neelastična
- nema proizvođača supstituta.
Monopolske cene, čak i kad postoji potpuni monopol u nekoj grani imaju svoje granice:
- Kupovna moć stanovništva, gornji je ograničavajući faktor; elastičnost tražnje u odnosu na cene i dohodak predstavlja veoma važan instrument određivanja i odmeravanja cena od strane monopolista. U ekonomskoj teoriji se tačka koja označava cenu pri kojoj je najveća ukupna zarada monopolista kao obim proizvodnje pri kojem se ostvaruje najveća tačka naziva se Kurnoovljevom tačkom (Ogist Kurno).
- Značajan ograničavajući faktor povišenja monopolske cene je i položaj nemonopolisanih preduzeća i grana.
18. PREDUZETNIČKA FUNKCIJA.
Preduzetnička funkcija se svodi na ukupne organizatorske, rukovodeće, upravljačke, nadzorničke i usmeravajuće poslove u cilju:
1. stvaranja novih proizvoda
2. primene novih metoda proizvodnje
3. saznavanje vrste i veličine potreba kao i osećaja i pobuđivanja tih potreba
4. stvaranje novih privrednih preduzeća
5. otkrivanje novih tržišta za prodaju
6. otkrivanje novih tržišta za kupovinu.
Preduzeće stalno stvara količine novih proizvoda za tržište, primenjujući u njihovoj proizvodnji nove proizvodne metode, a uvek vodeći računa da se tržištu ponudi potrebna količina robe i da se reklamom pobuđuju potrebe za novim proizvodima. Ukoliko preduzeće želi da poboljša svoj ekonomski položaj, onda njegova delatnost mora biti stalno sračunata na reformisanje i revolucionisanje proizvodnih metoda kako bi se ostvarili optimalni proizvodni rezultati. Ovo reformisanje i revolucionisanje čini neodvojivi deo preduzetničke funkcije, u koju ne ulazi rešavanje socijalnih problema zaposlenih radnika. Na preduzeću je da proizvodi. Preduzetništvom se ostvaruje preduzetnička dobit. Koordinacija se definiše kao proces usklađivanja razvoja privrede prema društveno određenim ciljevima. Koordinacijom rada raznovrsnih privrednih preduzeća omogućuje se ostvarenje optimalnih ekonomskih rezultata za kraće vreme, što znači sa manjim utroškom rada. Zato je koordinacija, kao nužnost zajedničkog, društvenog delovanja, postala nužan uslov za ispunjavanje preduzetničke funkcije od strane proizvodnog preduzeća. Proizvodna preduzeća sve teže ispunjavaju funkciju koja proiztiče iz njihovog preduzetniŠtva ukoliko koordinacijom nisu obezbeđeni uslovi za njihovo normalno razvijanje i revolucionisanje proizvodnih metoda.
19. DEFINICIJA I VRSTE PRIVATNIH PREDUZEĆA.
Suština kapitalističkog ekonomskog odnosa se zasniva na :
1) Privatnoj svojini na sp u rukama jedne klase ljudi i ekonomske prinude druge klase ljudi da radi na tim sredstvima, jer nema sopstvena sp.
2) Novu vrednost, koju stvaraju zaposleni radnici u privatnom preduzeću, vlasnici jednim delom isplaćuju radnicima kao plau, a drugi deo zadržavaju za sebe kao profit.
3) Neposredni cilj proizvodnje privatnog vlasnika kapitala je ostvarenje profita i vlasnik angažuje svoj kapital ako u izabranoj vrsti posla može da ostvari približno onoliko profita koliko i drugi vlasnici, na isti kapital.
Kapitalistižka se preduzeća mogu obrazoavti na tri načina:
1) INOKOSNO PREDUZEĆE - vlasništvo pojedinca (ili porodična firma). Ovde vlasnik ima u svojim rukama odlučivanje o poslovima i upravljanje proizvodnjom. Svojina, upravljanje i preduzetnička funkcija su sjedinjeni u istom licu. Od prodaje roba i usluga vlasnik nadoknađuje troškove proizvodnje, a sve ono što je iznad toga je profit vlasnika. I profit i gubici su u celini njegovi. Ovo je firma sa neograničenom odgovornošću. Vlasnik je za sve obaveze koje ima prema poveriocu odgovoran celom svojom imovinom, a ne samo vrednošću koja se nalazi u njegovom preduzeću.
2) ORTAČKO PREDUZEĆE - zajedništvo kapitala više vlasnika; zna se koliki je čiji udeo u kapitalu i prema tome, ako se ugovorom ne odredi drugačije, vlasnici imaju pravo na učešće u ostvarenom profitu. Kad je reč o odlučivanju o bitnim pitanjima razvoja firme, potrebna je saglasnost svih ortaka. Tekuća pitanja organizacije i upravljanja poveravaju se posebnom licu - poslovođi. Ostvareni godišnji profit ovakvog preduzeća ortaci mogu uzimati svaki prema svom procentnom udelu što se obično ne čini (primaju samo ugovoreni deo kao platu). Ostali deo profita se koristi za proširivanje poslova. Svaki ortak odgovara neograničeno, celokupnom svojom imovinom, a ne samo onim delom koji je uložio u preduzeće. Svaki ortak mora izmiriti celokupan dug iz svoje imovine, ako ostali ortaci to nisu u mogućnosti.
3) DEONIČARSKO DRUŠTVO - oblik krupne kapitalističke organizacije koji se obrazuje spajanjem većeg broja pojedinačnih kapitala tako što vlasnici novca kupuju određeni broj deonica. Kupovinom deonica vlasnici postaju deoničari jer svako od njih ima određeni deo kapitala tog preduzeća. Ulaganje kapitala u DD zasniva se na poverenju u to preduzeće. Deonica (akcija) je hartija od vrednosti na kojoj je naznačen deo kapitala DD-a koji je prilikom osnivanja tog društva određen kao jedinica uloga pojedinca (nominalna vrednost deonice). Kupovinom deonice ulagač postaje suvlasnik DD-a, a njegov suvlasnički deo zavisi od broja deonica koje je kupio prema ukupnom broju deonica koje su emitovane pri osnivanju ili proširivanju DD-a. deonica nosi ime DD-a koje ga izdaje, a imena trenutnih vlasnika nalaze se kod DD-a ili kod banke koja to DD zastupa. Deoničar ima ograničenu odgovornost (ograničeno odgovoran za poslovanje DD-a). Postoje individualni i institucionalni vlasnici. Deo profita koji godišnje pripada deoničarima naziva se dividenda, ona je manja od profita, a veća od kamate. Izvori za proširivanje poslova u DD-u su:
1. deo profita koji nije raspodeljen u obliku dividendi, pa ostaje u preduzeću za razvojne fondove;
2. bankarski zajmovi čija veličina zavisi od poverenja banke;
3. dodatni kapitali koji se prikupljaju ili u obliku obveznica ili u obliku novih deonica.
Obveznica je hartija od vrednosti, posebna vrsta menice, kojom se lice obavezuje da će licu koje je uložili novac u kupovinu obveznice plaćati godišnje određenu kamatu sve do vremena, predviđenog obveznicom, kada je dužno da vrati glavnicu. To je potvrda na zajam koji se posle određenog roka mora vratiti i svake godine kamata isplatiti bez obzira da li je lice ostvarilo profit ili ne. Vlasnik obveznice nije suvlasnik DD-a, pa nema ni prava upravljanja poslovima DD-a. Deonica je potvrda na kapital. Vlasnik deonice ima pravo učestvovanja u raspodeli profita i pravo upravljanja. Postoje još i privilegovane deonice koje donose vlasniku unapred utvrđenu dividendu, koja se utvrđuje u procentu od nominalne vrednosti deonice.
20. UPRAVLJANJE U DEONIČARSKOM DRUŠTVU - TEHNOSTRUKTURA.
Najviši organ upravljanja DD-a je skupština deoničara u kojoj, po pravilu svaki deoničar ima onoliko glasova koliko ima deonica. Tu važi deoničarski princip “jedna deonica - jedan glas”. Izbor rukovodeće grupe ljudi će biti u rukama one grupe ljudi koja ima kontrolni paket deonica (teorijski >50% od ukupnog broja deonica). Upravljačka ekipa u samoj korporaciji su menadžeri ili profesionalni upravljači (tehnostruktura). Ona se bavi upravljanjem proizvodnjom, vodi računa o ekonomskom interesu preduzeća, nalazi najkraće puteve za njegovo ostvarenje. Na ovaj način se u DD-u odvaja svojina kapitala od upravljanja kapitalom. Vlasništvo je u rukama deoničara, a preduzetnička funkcija u rukama profesionalnih upravljača DD-a. U korporaciji preduzetništvo postaje stvar stručnog štaba koji u sadejstvu sa subjektima različitog nivoa odlučivanja brinu o efikasnom radu DD-a.
21. NAČIN OBRAZOVANJA PREDUZEĆA KOJA KORISTE DRUŠTVENA SREDSTVA.
Preduzeća koja koriste društvena sredstva obrazuju se na tri načina:
1) u obliku DRŽAVNOG PREDUZEĆA KAO NEROBNOG PROIZVOĐAČA - ovde privatni kapital postaje državni kapital nacionalizacijom u smislu da:
a) dobit koju državno preduzeće ostvari, pripada državnim fondovima iz kojih se formiraju nove investicije o čijoj upotrebi odlučuju državni privredni organi, a pri tome su plate radnika po kategorijama zanimanja i radnih mesta određene od strane državnih privrednih organa i
b) država kao vrhovni vlasnik kapitala određuje preduzeću šta će i koliko proizvoditi i kome isporučivati.
Ovakav koncept preduzeća zasniva se na potiskivanju tržišnih zakona, jer se državnim privrednim planom regulišu svi bitni odnosi u strukturi privrede kao i odnosi raspodele u svakom pojedinačnom preduzeću. Ovo preduzeće nema slobodu izbora one vrste proizvoda koja bi donosila veću dobit za društvene fondove i veće plate za zaposlene radnike. Zato se za ovo preduzeće pre može reći da je pogon u lancu tehničke podele rada, a ne privredni subjekt kao robni proizvođač. Posledice nerentabilne proizvodnje snose rukovodeći organi preduzeća imenovani od strana državnih organa i njima su odgovorni. Preduzetnička funkcija je podeljena između njih i državnih privrednih organa. Izvor kapitala za proširivanje preduzeća nalazi se u državnim fondovima akumulacije odakle se sredstva dodeljuju onim preduzećima koja su privrednim planom predviđena za proširivanje i modernizaciju. Ovo preduzeće posluje po sistemu dobiti jer je njegov osnovni planski pokazatelj stopa dobiti , dobit prema društvenom kapitalu (do/k). Preduzeće koje koristi društveni kapital može efikasno poslovati samo ako se prilagođava zahtevima tržišta, a ne zahtevima plana.
2) u obliku SAMOUPRAVNOG PREDUZEĆA - ovaj oblik preduzeća javlja se kao jedan od načina da se obrazuje preduzeće koje ne bi bilo u obavezi prilagođavanja zahtevima plana već zahtevima tržišta. Samoupravno preduzeće koristi društvena sredstva koja prestaju da budu državni kapital. Ovde se radi o nesvojinskom konceptu društvenih sredstava zbog:
a) dohodak (neto proizvod), koji preduzeće ostvari, radnici samostalno raspodeljuju na potrošnju i akumulaciju
b) osnovni pokazatelj poslovnog uspeha u ovakvom preduzeću je dohodak po radniku (do/rs). Kategorija dobiti u ovom obliku preduzeća ne postoji.
Ovde ni jedan proizvodni činilac nema cenu upotrebe, ni rad, ni kapital. Izvor za proširivanje proizvodnje (akumulacija teži 0) se traži u dodatnim društvenim ulaganjima. Ovo je veoma pogodno tle za visoku stopu inflacije. Preduzetnička funkcija je kolektivizirana.
3) u obliku DRUŠTVENOG PREDUZEĆA - samostalni subjekat koji se po vrsti, količini i kvalitetu proizvoda prilagođava zahtevima tržišta, a ne zahtevima plana. U proizvodnji koristi kapital koji je društvena svojina. Mora da ostvari ne samo društveno određenu veličinu plata zaposlenih radnika, koje bi se kretale oko nivoa vrednosti radne snage, već i određenu veličinu akumulacije na korišćeni društveni kapital. Izvor za proširivanje proizvodnje je akumulacija iz njegovih sopstvenih izvora i iz društvenog fonda akumulacije, koje preduzeće dobija kao kapital. Ovo se preduzeće može definisati i kao firma koja ima ekonomsku obavezu i prema društvu, da uvećava njegov kapital, i prema zaposlenim radnicima, da uvećava njihove plate. Preduzetnička funkcija je u rukama stručne profesionalne ekipe. Rukovodeću ekipu radnici mogu smeniti ako se po privrednom računu pokaže da ona ne obavlja valjano svoj posao.
22. MONOPOLISTIČKE ORGANIZACIJE.
Postoje 4 karakteristična oblika monopolističkih saveza, karakteristična prema različitom stepenu samostalnosti preduzeća u njihovom sastavu. To su:
1. KARTEL - oblik monopolističke organizacije u kome preduzeća zadržavaju proizvodnu i komercijalnu samostalnost u granicama koje su sporazumom između članica saveza određene. Kartelnim sporazumom obično se određuje: obim proizvodnje, podela tržišta, visina prodajne cene.
2. SINDIKAT - najviši oblik kartela u kome udružena preduzeća zadržavaju svoju proizvodnu samostalnost u okviru postignutog sporazuma, a komercijalne poslove poveravaju zajedničkom organu, sindikalnom birou. Prodaju gotovih proizvoda preduzeća, koja su u sastavu sindikata kao i nabavku sirovina za njihov račun vrši njihov zajednički organ kod koga se centralizuju sve narudžbine gotovih proizvoda i potrebnih sirovina. Monopolski ekstraprofit se ostvaruje preko prodaje tako što se cena odredi na nivou iznad normalne cene, i preko kupovine sirovina od nemonopolisanih preduzeća.
3. TRUST - oblik monopolističke organizacije u kome preduzeća mogu formalno biti samostalna, a u suštini to nisu budući da su faktički pod jedinstvenom upravom koja rešava sva bitna proizvodna i komercijalna pitanja udruženja. Preduzeća u trustu mogu zadržati pravnu samostalnost, što i čine naročito u zemljama u kojima se zakonima (antitrustovskim) zabranjuje organizovanje monopolističkih saveza. Uprava trusta obavlja ne samo poslove koordinacije poslovanja članica trusta već preuzima na sebe i poslove preduzetništva. Trust je jedinstvena organizacija, u njemu se prodajne cene mogu obrazovati prema uslovima proizvodnje prosečnih proizvođača (nije cena na duži rok). Cilj obrazovanja trusta je sužavanje konkurencije ili njeno isključivanje potiskivanjem konkurenata sa tržišta. Cena se može obrazovati na nižem nivou, u slučaju konkurentskih potreba, a da to ne šteti vitalnim interesima nijednog preduzeća u okviru trusta.


[size=x-small]
lektira, studentski, poslovna, megatrend, diplomski radovi , magistarski radovi, maturalni radovi, diplomski rad, eseji, maturski radovi, seminarski radovi, diplomski radovi, master radovi, magistarski radovi, domaci radovi, domaci zadaci, projekti, maturalni, maturalne radnje, seminarski, maturski, diplomski, ekonomija, ekonomski, pravo, prava, menadzment, marketing, instalacija, tutorijal, tutorijali, tutorial, baze, baza, sistemi, informatika, ekonomika preduzeca, analiza, racunovodstvo, bankarstvo, osiguranje, spoljnotrgovinsko poslovanje, poreski sistem, politika, inteligencija, psihologija, sociologija, geografija, etika, kultura, fizika, seminarski rad, maturski rad uticaj religije na kulturu ilijada i odiseja lektira može li malo preduzeće imati monopolni položaj na tržištu ekonomija i pravo novac osnove menadzmenta knjiga srbija upravljanje promotivnim aktivnostima na primeru preduzeća hamlet zakljucak lik sonje iz lektire ujka vanja sonja lik iz ujka vanje nagradna igra domestos [/size]

Admin
Admin

Posts : 227
Join date : 2008-06-25

View user profile http://www.maturskiradovi.net

Back to top Go down

View previous topic View next topic Back to top


 
Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum