Skripta 3 - ekonomija

View previous topic View next topic Go down

Skripta 3 - ekonomija

Post  Admin on Mon Nov 23, 2009 12:06 pm

4. KONCERN - najčešći oblik monopolističke organizacije. Razlikujemo 2 oblika:
A) horizontalno udruživanje kada se udružuju preduzeća iste privredne grane. U takvom slučaju se koncern od trusta razlikuje samo po ekonomskoj snazi jer često obuhvata veći broj kartela i trustova u jedinstvenu m.o.
B) vertikalno udruživanje kada se udružuju proizvođači iz različitih grana proizvodnje, ali tako da udružena preduzeća zadržavaju formalnu samostalnost (češći oblik). U njegovom sedištu nalazi se veliko industrijsko preduzeće koje za potrebe svoje finalne proizvodnje ima čitav lanac krupnijih i sitnijih preduzeća koja finalistu snabdevaju sirovinama i poluproizvodima. Ovakav obilk se naziva KONGLOMERAT. Obično je delovanje svih ovih krupnijih i sitnijih firmi objedinjeno finansijskom podrškom jedne poslovne banke.
1. DA LI JE KAPITAL PRODUKTIVAN? (stepen efikasnosti uloženog kapitala).
Dve bitne odrednice produktivnosti su veličina kapitala po radniku (k/rs), što se zove organski sastav kapitala i stepen efikasnosti uloženog kapitala (p/k), što se ponekad zove produktivnost kapitala. Iz ovoga sledi jednačina:
p/rs = k/rs x p/k,
koja pokazuje da se produktivnost rada može izraziti kao matematički proizvod organskog sastava kapitala i stepena efikasnosti upotrebe kapitala. Povećavanje kapitala po radniku i povećanje obima proizvodnje prema kapitalu povećava i produktivnost rada. Određeni stepen efikasnosti kapitala stoji kao jedan od uslova da radna snaga ostvari veći ili manji obim proizvodnje. Od činilaca proizvodnje samo je jedan produktivan, samo jedan proizvodi, a to je rad. Ostali činioci, među kojima i kapital, omogućuju da rad bude manje ili više produktivan. Ako se već ne prihvata termin produktivnost kapitala, jer kapital ne stvara višak vrednosti, ipak se koristi termin produktivnije korišćenje kapitala. Kapital može vlasniku doneti veću zaradu ako je uložen u činioce proizvodnje koji omogućuju ekonomičniju proizvodnju i ako se ti žinioci koriste tako da se njegove prednosti iskoriste. Ostvaruje se veći proizvod prema veličini kapitala (p/k), a otuda i veći profit.
2. VARIJABILNI I KONSTANTNI KAPITAL.
Za proizvodnju robe potrebno je angažovati određenu sumu novca. Vlasnik novca mora ulagati novac u odgovarajućoj srazmeri i to tako da se jedan deo ulaže za nabavku sredstava za proizvodnju, a drugi deo za angažovanje radne snage. I jedan i drugi deo novca su kapital jer se iz celine ovog ulaganja očekuje odgovarajuća zarada i ta se zarada meri u odnosu na kapital uložen za oba proizvodna činioca. Kapital se, u zavisnosti od toga kako različiti delovi kapitala učestvuju u obrazovanju vrednosti proizvoda deli na:
1. POSTOJANI (konstantni (c)) - deo kapitala angažovan za kupovinu sredstava za proizvodnju. Zove se postojani zato što sp učestvuju u obrazovanju vrednosti novog proizvoda tako što na nov proizvod prenesu onoliko vrednosti koliko iznosi njihova vrednost (odjednom - predmeti rada ili postepeno - sredstva za rad).
2. PROMENLJIVI (varijabilni (v)) - deo kapitala koji je uložen za plaćanje radne snage nije postojana nego promenljiva veličina sa gledišta obrazovanja vrednosti. Ovaj deo kapitala donosi vlasniku više nego što je vlasnik u taj deo kapitala uložio. Menja svoju vrednost u procesu proizvodnje, vraća se vlasniku uvećan za višak vrednosti, jer je on stvaralac viška vrednosti (m).
Višak vrednosti stvara samo radna snaga, a vlasnik ga prisvaja po osnovi kapitala (angažovanja kapitala) - osnovna poruka teorije radne vrednosti. Vrednost robe (w) je, prema tome:
w = c + v + m
3. CELOKUPNI OBRT KAPITALA.
Jedan kružni tok izdvojen iz neprekidnog kružnog kretanja kapitala - počev od ulaganja novca za angažovanje činilaca proizvodnje preko proizvodnje do prodaje gotovih proizvoda za novac - naziva se obrt kapitala. Vreme u kome se izvrši jedan kružni tok, naziva se vreme obrta kapitala, koga čine vreme proizvodnje i vreme prometa. Vreme proizvodnje se sastoji iz vremena u kome teče proces rada, vremena prekida rada, vremena za delovanje prirodnih sila i vremena za delovanje fizičko - hemijskih procesa. Vreme prometa sastoji se iz vremena kupovine i vremena prodaje. Vreme kupovine je protek vremena potreban da se raspoloživim novcem nabave odgovarajuća sredstva za rad i predmeti rada i angažuje radna snaga zaključivanjem ugovora o radu. Vreme prodaje je protek vremena potreban da se prodaju gotovi proizvodi i sredstva iz robnog oblika ponovo pretvore u novčani oblik. Broj obrta kapitala (n) izračunava se tako što se godinu dana (O) podeli vremenom trajanja jednog obrta (o) iskazanom u istim jedinicama mere (dan, nedelja, mesec).
n = O/o
Cilj preduzeća je da broj obrta kapitala tokom godine bude što veći, odnosno vreme jednog obrta što kraće.
4. RADNA SNAGA (KAO ROBA).
Smit i Rikardo nisu razlikovali radnu snagu kao robu od rada kao supstance vrednosti. Oni nisu uočili ekonomski zakon, koji je kasnije definisao Karl Marks, zakon vrednosti radne snage po kome je radnik u kapitalizmu plaćen po vrednosti, a ipak stvara više vrednosti nego što iznosi vrednost njegove radne snage. Marks je uveo u analizu pojam radne snage kao robe. Tretirati radnu snagu kao robu znači definisati joj dva svojstva, vrednost i upotrebnu vrednost, a u okviru društvenih uslova u kojima ova svojstva mogu da se ispolje. Radnicima se plaća vrednost radne snage, a kupuje njena upotrebna vrednost. “Vrednost radne snage određuje se, kao i vrednost svake druge robe, radnim vremenom potrebnim za proizvodnju, pa dakle i za reprodukciju ovog naročitog artikla”. Radna snaga je specifična roba (roba sui generis) u smislu da, za razliku od drugih roba, može da stvori više vrednosti nego što je njena vrednost = višak vrednosti. Upotrebna vrednost radne snage sastoji se u njenoj korisnosti za vlasnika kapitala. Vlasnik angažuje radnu snagu da bi njenim korišćenjem u proizvodnji ostvario više nego što je u taj posao uložio = višak vrednosti (profit). Radna snaga za preduzeće nema upotrebnu vrednost ako ne povećava profit vlasnika kapitala, odnosno dobit preduzeća.
5. PLATA KAO DOHODAK I TROŠAK.
Teorija radne vrednosti platu radnika definiše kao cenu radne snage. Plata je novčani izraz vrednosti radne snage. Plata ne može biti cena rada bez obzira što se prilikom obračuna radnikove plate vodi računa o radu koji je obavio, zato što bi izjednačavanje plate sa radom koji je radnik uložio nestalo viška vrednosti koji radnik stvara delom svog rada. Plata radnika je sa gledišta preduzeća trošak proizvodnje, a za radnika je dohodak kao izvor egzistencije. Dok preduzeće teži da svoj izdatak minimizira, radnik teži da svoj dohodak maksimizira. Ova dva interesa su motor progresa, i ako nisu utkani u privredni sistem, onda se takva privreda sporije razvija ili stagnira.
6. NOMINALNA I REALNA VREDNOST PLATA.
Kao analitičke oblike plata razlikujemo:
1. NOMINALNU - ukupna suma novca koju radnik primi kao cenu, za svoju radnu snagu koju angažuje u privatnom ili društvenom preduzeću, i
2. REALNU - ukupna količina proizvoda i usluga koju radnik može da kupi za primljeni iznos novca, za ostvarenu nominalnu platu. Veličina realne plate zavisi od:
- nominalne plate, i
- cena roba i usluga koje radnici normalno troše.
Porast nominalnih plata javlja se kao uzrok porasta cena roba i usluga. Jedan od osnovnih zakona svake proizvodnje je da se realne plate ne mogu povećavati više nego što iznosi porast društvene produktivnosti rada.
7. CENA ROBE (CENA KOŠTANJA I PROFIT).
Kao što radna snaga ima cenu upotrebe, tako i kapital ima cenu upotrebe. Preduzeće iz proizvedene nove vrednosti isplaćuje radnicima plate koje su jednake vrednosti njihove radne snage, a ostatak predstavlja profit koji se može računati na dva načina:
1) do = cr - (sp + pl) tj. kao razlika između tržišne cene robe i troškova proizvodnje u koje ulaze materijalni izdaci i izdaci za plate radnika;
2) do = np - pl, gde neto proizvod predstavlja razliku cene robe i materijalnih izdataka za sredstva za rad i predmete rada.
Veću dobit ostvaruje proizvođač koji ima manje troškove proizvodnje po jedinici proizvoda. Ovi se troškovi proizvodnje drugačije nazivaju cena koštanja proizvoda (ck) što se svodi na utrošeni kapital po jedinici proizvoda.
ck = sp + pl
Smanjivanje troškova proizvodnje ostvaruje se povećanjem produktivnosti rada. Da bi se dobit povećala, treba:
1) primeniti što bolja sredstva za rad
2) ekonomisati na predmetima rada
3) smanjiti izdatke za radnu snagu (povećanjem produktivnosti njihovog rada)
Pravilo o povećanju dobiti sa smanjenjem troškova proizvodnje (cene koštanja) važi samo ako je tržišna cena proizvoda data veličina.
8. STOPA DOBITI.
Kada se dobit ostvarena u određenoj godini (godišnja dobit) stavi u odnos prema celokupnom predujmljenom kapitalu, postojanom i promenljivom, dobija se stopa dobiti (do’), odnosno profitna stopa (pf’). Ona pokazuje procentni izraz dobiti prema celokupnom predujmljenom kapitalu:
do’ = do / (sp + pl) k = (sp + pl) = predujmljeni kapital
U poslovnim knjigama vodi se i kretanje prodaje tokom godine da bi se na kraju godine mogao izvesti račun o ukupnom i neto prihodu i o dobiti. Završnim računom se svake godine izračuna koliko je dobiti ostvareno prema predujmljenom kapitalu (koliko je proizvodnja bila rentabilna).
9. DOBIT DRUŠTVENOG PREDUZEĆA.
Ako problem minimalne efikasnosti društvenog preduzeća posmatramo sa gledišta dobiti, onda se donja granica dobiti ne bi mogla formirati ispod nivoa kamate kao cene društvenog kapitala. Ukoliko preduzeće uspešnim poslovanjem ostvari više od toga, onda se taj višak može nazvati preduzetnička dobit. Deo preduzetničke dobiti je dodatna akumulacija (premija za rizik - prirast akumulacije u odnosu na kamatu kao utvrđenu cenu društvenog kapitala), a deo je nagrda za upravljanje tj. prirast plata radnika preduzeća. U preduzetničku dobit ne treba računati ekstradohotke koji bi poticali iz monopolskih pozicija. Ostali deo dobiti, kada se oduzme kamata i eksterni ekstradohodak, raspodeljuje se na prirast plata zaposlenih (pl) i prirast akumulacije (a).
10. EKONOMSKI POLOŽAJ PREDUZEĆA (formule).
A) u sistemu privatnog kapitala
Ekonomski položaj privatnog preduzeća (sp) se može izraziti odnosom ostvarenog godišnjeg profita (pf) prema prosečnom profitu (ppf)
ep = pf / ppf
Prosečan profit se računa po ppf’ tako što se ukupan profit privrede podeli sa ukupnim kapitalom te privrede i pomnoži sa 100: ppf’ = PF / K. Ako je ep = 1 tj. ukoliko je godišnji profit jednak prosečnom profitu na predujmljeni kapital, onda je njegov ep normalan. Ako je pf > ppf ili pf < ppf ep je povoljniji ili nepovoljniji.
B) u sistemu društvenog kapitala
Ekonomski položaj društvenog preduzeća se može izraziti kao odnos ostvarenog godišnjeg dohotka prema ravnotežnom dohotku (rd) = jednake plate po radniku i prosečna akumulacija kao ravnotežni elementi dohotka (neto proizvoda):
ep = d / rd; d = rd - normalan ep; d < rd ili d > rd - nepovoljniji ili povoljniji ep.
11. EKSTRAPROFIT U PRIVATNOM PREDUZEĆU.
Ekstraprofit je profit koji se obrazuje iznad nivoa prosečnog profita. Razlikuju se 2 vrste po načinu ostvarivanja:
1) MONOPOLSKI EKSTRAPROFIT - potiče iz monopolskog položaja (po osnovi mogućnosti podizanja cena iznad nivoa normalne cene ili kupovinom sirovina po cenama koje su niže od normalne cene).
2) EKSTRAPROFIT OD POVOLJNIJIH USLOVA PROIZVODNJE - potiče iz povoljnijih tehnoloških, organizacionih i prirodnih uslova proizvodnje od prosečnih uslova u datoj privrednoj grani.
12. EKSTRADOHODAK U DRUŠTVENOM PREDUZEĆU.
Ekstradohodak je višak iznad ravnotežnog dohotka (višak iznad zbira plata radnika i prosečne akumulacije (d>rd)). Postoje 2 metoda za ostvarivanje ekstradohotka:
1) Sticanje monopolskog položaja na tržištu tako da društveno preduzeće stiče mogućnost da odredi takvu cenu koja mu obezbeđuje veći dohodak.
2) Sticanje povoljnijih uslova proizvodnje. Pri ovakvom obliku sticanja ekstradohotka razlikujemo interne i eksterne uzroke. Interni podrazumevaju ekonomisanje na činiocima proizvodnje i to na dva načina: prvi je efikasnije korišćenje raspoloživih činilaca proizvodnje, a drugi je proširivanje i modernizacija proizvodnje. U eksterne se uključuju povoljniji prirodni uslovi (zemljište i prirodna bogatstva su društvena svojina pa se pogodnosti u sticanju ekstradohotka u ovom sektoru privrede ne mogu pripisati boljem radu preduzeća koja koriste te povoljnije uslove proizvodnje) i monopolski položaj.
13. OBRAZOVANJE CENA PO GRANIČNOM PROIZVODU.
Kod onih grana proizvodnje čija je proizvodnja neposredno povezana sa korišćenjem zemljišta važe drugačija pravila obrazovanja cena. Ovde se kao regulatorni uslovi za obrazovanje cena ne javljaju prosečni uslovi nego granični uslovi proizvodnje (oni koji zahtevaju najveće troškove proizvodnje po jedinici proizvoda). Tržišna cena formirana u graničnim uslovima omogućuje graničnom proizvođaču da nadoknadi sve materijalne izdatke i da ostvari neto proizvod koji bi bio jednak platama radnika i prosečnom profitu vlasnika kapitala. Ovaj slučaj obrazovanja cena prema graničnim uslovima nastaje u pomenutim delatnostima privrede zbog toga što je u njima prirodni faktor bitan za veličinu troškova proizvodnje.
14. POJAM DIFERENCIJALNE RENTE.
Razlika između graničnih troškova proizvodnje i individualnih troškova na boljim parcelama zemljišta pripada vlasniku zemljišta kao njegov dohodak. Ovaj se dohodak naziva diferencijalna renta. Ona je renta jer predstavlja dohodak koji se ostvaruje bez ulaganja rada, kapitala i preduzetništva, a ostvaruje se po osnovi vlasništva nad određenom nepokretnošću, zemljom. Ona je diferecijalna zato što potiče iz razlike između društvene više cene proizvoda i niže individualne vrednosti tih proizvoda. Vlasnici zemlje ostvaruju zemljišnu rentu, u ovom slučaju diferencijalnu. Zakupci ostvaruju profit na uloženi kapital. Zaposleni radnici ostvaruju platu za svoj rad. Iznos rente se računa za godinu dana.
15. DIFERENCIJALNA RENTA I.
Marks je naziva “lažna socijalna vrednost”. To je dohodak vlasnika zemlje koji on ostvaruje zato što je vlasnik plodnije parcele zemljišta i parcele koja je bliža tržištu, Dva se uzroka za obrazovanje ove rente:
1) Plodnost zemljišta - vlasnik zemlje će od zakupca zahtevati veću rentu za određenu površinu zemlje ako je to zemljište plodnije, ako uz prosečna ulaganja kapitala donosi veći prinos. Diferencijalna renta je razlika između ukupnog prihoda i cene proizvoda.
2) Položaj prema tržištu - vlasnici koji imaju parcele bliže tržištu će zahtevati od zakupca veću rentu, a zato što su od njihovih parcela do tržišta manji troškovi prevoza robe nego što su granični troškovi. Vlasnici bližih parcela ostvarivaće diferencijalnu rentu.
Što su društvene potrebe za poljoprivrednim proizvodima veće, to će se uzimati u obradu i manje plodne i udaljenije parcela zemljišta, pa će i cene poljoprivrednih proizvoda biti više.
16. DIFERENCIJALNA RENTA II.
Nastaje kao rezultat intenzifikacije poljoprivredne proizvodnje (rezultat povećanog prinosa usled dodatnog ulaganja kapitala na korišćenim zemljišnim parcelama). Dodatno ulaganje kapitala na istu površinu zemljišta obično znači primenjivanje agrotehničkih mera kojima se poboljšava kvalitet zemljišta i povećava prinos. To je metod stvaranja ekstraprofita u poljoprivredi od strane korisnika zemljišta. Ovako ostvaren ekstraprofit pripada korisniku zemljišta sve dok traje ugovor o zakupu. Kad istekne rok tog ugovora, vlasnik može zahtevati od zakupca da mu poveća godišnji iznos diferencijalne rente. Ovakav se ekstraprofit, koji prisvaja vlasnik sa zaključivanjem novog ugovora, naziva se diferencijalna renta II.
17. APSOLUTNA I DIFERENCIJALNA RENTA.
Diferencijalna se renta ostvaruje na zemljištu na kome se jedinica proizvoda proizvodi uz manje troškove proizvodnje (sp + pl). monopolsku rentu mogu prisvojiti vlasnici onih zemljišnih parcela na kojima uspevaju neki retki proizvodi, oni proizvodi za koje se zahtevaju posebni klimatsko - zemljišni uslovi = monopolski ekstraprofit u poljoprivrednoj proizvodnji. Renta koju ostvaruju svi vlasnici zemljišta, koje se koristi u privredne svrhe, naziva se apsolutna renta. Ona je ekonomska realizacija prava svojine na delu zemljine površine bez obzira na kvalitet, ali pod uslovom da se zamljište koristi u privredne svrhe. Postoje 2 razloga za obrazovanje ove rente:
1) niži organski sastav kapitala u poljoprivredi u odnosu na industriju, i
2) monopol privatnog vlasništva na delu zemljine površine.
18. CENA POLJOPRIVREDNIH PROIZVODA.
Sastoji se iz utrošenog postojanog i promenljivog kapitala (sp + pl), prosečnog profita (ppf) i apsolutne rente (ar):
cpp = sp + pl + ppf + ar
Poljoprivredni proizvodi skuplji su i za iznos ar, jer je ar suvišak iznad cene proizvodnje kao normalne cene. Diferencijalna renta (dr) ne ulazi u formulu za izračunavanje cpp jer se ona nalazi u nižim troškovima proizvodnje (sp+pl) po jedinici proizvoda na parcelama zemljišta koje su plodnije i bliže tržištu.
19. CENA ZEMLJE.
U sistemu privatne svojine zemlja se kupuje i prodaje. U sitnoj robnoj proizvodnji zemlja se kupuje kao osnovno sredstvo za rad i osnovni predmet rada na kome je sam vlasnik angažovan kao proizvođač. U kapitalističkoj proizvodnji zemlja se kupuje kao izvor za prisvajanje rente. Prilikom utvrđivanja cene zemlje vrši se kapitalisanje prihoda (pretvaranje prihoda u kapital koji donosi kamatu kao svoj “normalan” prihod. Pri određivanju cene zemlje polazi se od zemljišne rente jer je kupoprodaja zemlje u suštini kupovina i prodaja prava na rentu koju određeno zemljište donosi vlasniku. Cena zemlje se izračunava tako što se godišnja renta (r) sa zemljišne parcele koja se prodaje podeli sa veličinom kamatne stope (p’) i pomnoži sa 100. Godišnja renta sa određene poljoprivredne parcela naziva se rental, a on sadrži sve oblike rentekoje to zemljište donosi vlasniku:
cz = (r / p’) x 100
Cena zemlje zavisi i od ponude i tražnje. Zamlja nema vrednost (nije opredmećeni ljudski rad), ali zato ima upotrebnu vrednost.
20. DRUŠTVENA SVOJINA I ZEMLJIŠNA RENTA.
I sistem društvene svojine nad zemljištem, koje se koristi u privredne svrhe, zadržava uslove za obrazovanje rente. Podruštvljavanje prirodnih uslova proizvodnje ne isključuje način formiranja cena prema graničnim uslovima. Ekstradohodak, kao rezultat eksternih uzroka, društvo ekonomskim instrumentima (porezom iz dohotka) zahvata kao diferencijalnu rentu I za društvene fondove potrošnje i akumulacije. O diferencijalnoj renti II u društvenom preduzeću moglo bi se govoriti kada se povećanje prinosa obezbeđuje angažovanjem sredstava iz društvenih fondova za navodnjavanja, odvodnjavanja, kultivaciju zemljišta…, što je sa gledišta svakog pojedinačnog preduzeća eksterni uzrok. Ovaj prrihod postaje prihod za društvene fondove akumulacije i potrošnje. Apsolutna renta je i ovde prihod vlasnika, ali društveni vlasnik do nje dolazi instrumentima poreskog sistema.
21. OBRT TRGOVAČKOG KAPITALA
Trgovačka preduzeća se uključuju u proces kružnog kretanja u trenutku kada činioci proizvodnje iz proizvodnog oblika (p) pređu u robni obli (r1). Njihov se posao sastoji u prodaji ove robe potrošačima. Ona za određenu sumu novca (n) kupuju robu od proizvodnih preduzeća (r) i tu robu prodaju za uvećanu sumu novca (n1). To je kružni tok novčanih sredstava (trgovačkog kapitala) n - r - n1. Ova uvećana suma novca n1 jednaka je onoj sumi n1 koja se javlja na kraju svakog kružnog toka proizvodnje. Proizvodno preduzeće prodaje trgovačkom robu ispod tržišne cene, a trgovačko, potrošažima po tržišnoj ceni. Razlika između nabavne (n) i prodajne cene (n1) naziva se rabat ili marža (izvor zarade za trgovačko preduzeće)
22. TROŠKOVI PROMETA ROBE.
Trgovačko preduzeće u poslovima kupovine i prodaje robe, transportovanja i čuvanja robe ima izdatke koji se nazivaju troškovi prometa, i ima ih tri vrste:
1) Čisti prometni troškovi - sumo koja je potrebna za plaćanje izdataka oko kupoprodaje robe; ovi troškovi nisu proizvodni, moraju se nadoknaditi iz razlike između nabavne i prodajne cene proizvoda. Deo razlike sadrži čiste prometne troškove koji se trgovcu vraćaju sa svakim obrtom kapitala, a ostatak razlike u ceni žini profit trgovačkog preduzeća. Rabat (marža) je popust u ceni koji proizvođač odobrava trgovcu.
2) Transportni troškovi - prevoz roba iz mesta njihove proizvodnje u mesta njihove potrošnje (izdaci za utrošak transportnih sredstava i za radnu snagu koja se bavi poslovima prevoza robe). Oni su proizvodni deo prometnih troškova zato što je rad angažovan u ovom poslu proizvodan, rad koji stvara vrednost. Transport je produžena proizvodnja, pa zato potrošač mora da prizna preko povećane cene taj utrošak rada i sredstava.
3) Troškovi čuvanja robe - troškovi koji su učinjeni za očuvanje upotrebne vrednosti roba. I ovi troškovi su proizvodni, i oni čine produženu proizvodnju mada se u ovom produžetku ne stvara nikakva nova upotrebna vrednost, ali se održava postojeća.
23. KRUŽNO KRETANJE BANKARSKOG KAPITALA.
Novčana sredstva banaka pojavljuju se na početku kružnog kretanja kapitala (n - r…p…r1 - n1) tako što proizvodna preduzeća pozajmljuju deo novca (n) uz obavezu da taj novac vrate u određenom roku uvećan za ugovorenu cenu upotrebe (kamatu) tj. n - n1. Ova jednostavna formula kružnog kretanja novčanih sredstava banaka, gde novac stvara novac, sadrži u sebi celokupan tok proizvodnje i prometa i pokazuje da uvećanje novčanih sredstava banaka potiče iz proizvodnje, a preko prometa:
1) banka pozajmljuje novac (n) proizvodnom preduzeću;
2) proizvodno preduzeće taj novac ulaže u kupovinu potrebnih roba (r) za proces proizvodnje (p) u kome se proizvodi ne samo nova roba, nova upotrebna vrednost (r1) već i višak vrednosti koji je sadržan u tim robama; ta veća vrednost pokazuje se kao uvećana suma novca (n1) u odnosu na uloženu (n);
3) iz te uvećane sume novca, vraća se zajam banci, zajam sa kamatom.
n može biti jednako n, ali obično nije, ali n1 nikad ne može biti jednako n1 jer preduzeće ne bi ostvarilo nikakav profit.
24. BANKARSKI KAPITAL I KAMATA.
Pojam bankarskog kapitala vezan je za novčana sredstva banaka u svom obliku društvene proizvodnje u kome novac figurira kao kapital (to je kapital zato što njihovom vlasniku omogućuje ostvarenje dobiti posredstvom kamate kao cene za ustupanje novca na korišćenje). Pre kapitalizma bankarski se kapital javlja kao zelenaški. U savremenim privredama bankarski kapital gubi svoj samostalan položaj u društvenoj reprodukciji i postaje samo osamostaljeni deo industrijskog kapitala. Bankarska preduzeća raspolažu većim kapitalom nego što je njihov vlastiti. Kamata je cena upotrebne vrednosti novca (dohodak vlasnika koji upotrebnu vrednost novca ustupa drugima na privremeno korišćenje). Veća je kamata nasredstva koja banka pozajmljuje (aktivna kamata) od one koja se poverava banci (pasivna kamata). Kamata, kao cena upotrebne vrednosti novca izračunava se u procentu, kao kamatna stopa (p’), koja je odnos između kamate (i) i pozajmljene novžane sume (n) izražen u procentu. Računa se za vreme od jedne godine:
p’ = i / k
Visina kamatne stope zavisi od 2 faktora:
1) Visina prosečne stope dobiti - kamatna stopa mora biti ispod nivoa prosečne stope dobiti (do’>p’>0);
2) Odnosa ponude i tražnje.
Ako preduzeća koriste pozajmljeni kapital, onda ostvaruju samo deo dobiti koji se naziva preduzetnička dobit. Drugi deo dobiti pripada bankama kao kamata.
25. OSNOVNI TROŠKOVI BANAKA I TROŠKOVI BANAKA UOPŠTE.
Troškovi u bankarstvu su izdaci koji su potrebni za obavljanje poslova oko prikupljanja, čuvanja i davanja novca korisnicima. Čisti prometni troškovi banke su amortizacija zgrade i opreme, razni izdaci i troškovi plata radnika zaposlenih u banci. Pasivna kamata - kamata koju banka isplaćuje svojim poveriocima (oročena novčana sredstva - kamata veća)
26. TRŽIŠNA VREDNOST DEONICA.
Na berzi se deonice prodaju po tržišnoj ceni. Ova cena zavisi od dividende, koju deonica donosi godišnje, i od kamatne stope po kojoj banke isplaćuju štedišama kamatu. Reč je o prosečnoj kamatnoj stopi. Prema tome je tržišna cena deonica kapitalisani prihod koji se od te deonice može godišnje ostvariti. Kapitalisati određeni prihod znači pretvoriti ga u kapital, u onu veličinu kapitala koja bi po važećoj kamatnoj stopi donela vlasniku isti prihod od banke, kao i prihod koji ima od DD-a ili nekog drugog posla. Prihod se kapitališe tako što se godišnji prihod (u ovom slučaju dividenda, d) množi sa 100 i deli sa p’ (prosečnom kamatnom stopom:
k = (d x 100) / p’
Račun o veličini tržišne cene deonice može se izvesti i tako što se nominalna vrednost deonice pomnoži dividendnom stopom i podeli kamatnom stopom:
tc = (vr x d’) / p’
Tržišna cena deonica obrazuje se na berzi zavisno ne samo od dividende i kamate već i od ponude i tražnje.
27. CENA DEONICA.
Ona predstavlja nominalnu vrednost deonice. To je deo kapitala DD-a koji je prilikom njegovog osnivanja određen kao jedinica uloga pojedinca. Razlika između kamate i dividende povlači razliku između nominalne i tržišne cene deonica. Kada deonica počne da donosi određenu dividendu (preduzeće počne bolje da posluje) njena cena na berzi skače, ali to je tržišna, a ne nominalna vrednost, koja je napisana na menici.
28. ŠPEKULISANJE HARTIJAMA OD VREDNOSTI.
Na razlici između kamatne i dividendne stope zasniva se špekulacija hartijama od vrednosti. Ona se sastoji u kupovini deonica po nižoj ceni da bi se u pogodnom trenutku prodale po višoj ceni. Špekulanti moraju dobro da poznaju stanje na berzi i da raspolažu valjanim podacima o poslovanju DD-a čije deonice prodaju po sadašnjoj višoj ceni, očekujući pad njihove cene u skoroj budućnosti. Nekad se služe lažnim informacijama.
29. FIKTIVNI KAPITAL.
Kupovina i prodaja deonica imaju svoj samostalni tok koji ni na koji način ne pogađa poslovanje DD-a. zato se kapital sadržan u deonicama, kao hartijama koje daju određena prava u raspodeli, zove računski (fiktivni) kapital. Pored ovog postoji stvarni kapital DD-a (kapital kojim DD raspolaže, a dobija se prodajom deonica; kapital koji se koristi u proizvodnji i prometu)
30. OSNIVAČKA DOBIT.
Zarada koju ostvaruje osnivač DD-a. Prodajom deonica DD-a u osnivanju osnivač zarađuje na razlici između dividende, koja se očekuje da će se ostvariti poslovanjem tog novog DD-a i kamatne stope. Za preduzeća koja već posluju, a kojima je potreban dodatni kapital, nove deonice se prodaju po tržišnoj ceni, pa razlika između tržišne i nominalne vrednosti predstavlja osnivačku dobit.
31. INVESTICIONI UČINAK. KAPITALNI KOEFICIJENT.
Pod investicionim učinkom podrazumeva se prirast proizvodnje (∆p) koji nastaje od upotrebe dodatnog kapitala (∆k). Kako je prirast kapitala jednak investiciji ∆k = i onda je investicioni učinak jednak:
∆p / ∆k = ∆p / i
Investicioni učinak pokazuje povećanje proizvodnje koje nastaje povećavanjem kapitala. Treba razlikovati očekivani (planirani) od stvarnog investicionog učinka. Investicioni učinak često se koristi u recipročnom obliku i tada se naziva kapitalni koeficijent (intenzivnost kapitala), koji može biti:
1) Prosečni (k / p) - pokazuje koliko je korišćeno jedinica kapitala (k) za ostvarenje jedinice vrednosti proizvodnje (p) u posmatranoj godini.
2) Granični (i / ∆p) - pokazuje koliko dodatnih jedinica kapitala treba investirati za prirast vrednosti jedinica proizvodnje.
Oba kapitalna koeficijenta mogu se izraziti i kao neto koeficijenti. Oni se od bruto koeficijenata razlikuju po tome što se umesto ostvarene proizvodnje (p), odnosno prirasta proizvodnje (∆p) računa ostvareni neto proizvod (prirast neto proizvoda) preduzeća.
32. ORGANSKI SASTAV KAPITALA.
Svodi se na odnos materijalnog i subjektivnog činioca proizvodnje, sp/rs, i to tako što se ovi činioci izražavaju po njihovim vrednostima. Kada se vrednost korišćenih sredstava za proizvodnju stavi u odnos prema vrednosti radne snage, dobija se vrednosni sastav kapitala (pokazatelj veličine postojanog prema veličini promenljivog dela predujmljenog kapitala). Odnos između veličine sp prema broju zaposlenih radnika naziva se tehnički sastav kapitaal. Organski sastav kapitala obuhvata i vrednosni i tehnižki sastav kapitala. Organski sastav dodatnog kapitala je viši od organskog sastava kapitala koji se već koristi:
∆sp : ∆pl > sp : pl
Ekonomski razlog za povećanje organskog sastava kapitala sadržan je u očekivanju da će preduzeće primenom nove tehnike povećati investicioni učinak , a sa njime i dobit prema ukupnom predujmljenom kapitalu.
Organski sastav kapitala = tehnički (masa sp / broj rs) + vrednosni (vrednost sp / vrednost rs)
33. EKONOMSKI MEHANIZAM ZA PROŠIRIVANJE PROIZVODNJE (preduzetnička dobit).
Nova sredstva za rad i nove proizvodne i organizacione metode omogućavaju porast produktivnosti rada i pojevtinjavanje proizvoda. U opredeljenju za primenu nove tehnike preduzeće ima u vidu 2 računa:
1. Da se utvrdi da li se primenom nove tehnike povećava ekonomičnost preduzeća. Preduzeće ostvaruje ekonomičniju proizvodnju onda kada je primenom nove tehnike u mogućnosti da ponudi svoje proizvode po ceni nižoj nego što je prosečna cena u toj grani proizvodnje, a da prodajom po toj ceni ne pogoršava svoj ekonomski položaj.








2. Da se utvrdi da li se primenom nove tehnike povećava dobit ili ne. Prodajom robe po tržišnoj ceni koja je iznad individualne vrednosti, preduzeće pored prosečne dobiti ostvaruje i ekstraprofit.
Oba izložena načina posmatranja primene nove tehnike pokazuju da su ekonomičnost i rentabilnost proizvodnje dve strane iste medalje.
34. TROŠKOVI PROIZVODNJE U SLUČAJU KONSTANTNIH I OPADAJUĆIH TROŠKOVA.
Troškovi proizvodnje po jedinici vremena mogu biti konstantni, opadajući i rastući:
Konstantni troškovi proizvodnje - kad se proširivanje proizvodnje čini dodavanjem istih činilaca proizvodnje, onda u pogledu troškova proizvodnje imamo slučaj konstantnih troškova koje prati i ravnomeran porast proizvodnje. Stopa dobiti ostaje nepromenjena pod uslovom da i cene ostanu nepromenjene. Sa porastom prinosa raste samo masa dobiti.
Opadajući troškovi proizvodnje - nastaju iz ušteda koje su posledica masovne proizvodnje, odnosno ekonomije velikog obima, kojom se smanjuju troškovi proizvodnje po jedinici proizvoda. Treba razlikovati fiksne od varijabilnih troškova proizvodnje. Fiksni su oni izdaci koji su definisani ugrađenim proizvodnim kapacitetom pa ih vlasnik mora nadoknaditi u određenoj veličini bez obzira da li je ostvario veći ili manji obim proizvodnje. Troškovi su fiksni samo kada se posmatraju u ukupnoj masi, a ne i po jedinici proizvoda, u kojoj se oni sve više smanjuju ako se uz iste fiksne troškove preduzeća povećava obim proizvodnje. U tome i jeste suština opadajućih troškova, koji nastaju sa ekonomijom velikog obima. U varijabilne ulaze oni izdaci koji se povećavaju ili smanjuju u ukupnoj masi zavisno od toga da li se obim proizvodnje povećava ili smanjuje a u okviru ugrađenog proizvodnog kapaciteta. Mogu se u ukupnoj masi povećavati dotle dok se ne prilagode fiksnim troškovima (ugrađenom proizvodnom kapacitetu). Ako su najmanji troškovi po jedinici proizvoda, onda je za preduzeće i najveća dobit po jedinici proizvoda.
35. RASTUĆI TROŠKOVI PROIZVODNJE.
Nastaju iz zakona o opadajućim prinostima. Ovaj ekonomski zakon ima za posledicu da povećanje ulaganja kapitala u neki posao ne donosi i srazmeran porast proizvodnje od tog ulaganja, već manje od toga. Dodatni kapital može imati za rezultat manji prinos nego što je prinos kapitala koji je već u funkciji. U tom slučaju troškovi po jedinici proizvoda rastu.
36. ZAKON O OPADAJUĆIM PRINOSIMA I RASTUĆIM TROŠKOVIMA PROIZVODNJE.
Prvi primer - jedan činilac proizvodnje je po obimu fiksan, a ostali su varijabilni. U poljoprivrednoj proizvodnji zemlja je fiksan činilac po obimu. Na određenoj tački prirasta kapitala (∆k) prirast proizvodnje (∆p), koji nastaje iz tih dodatnih ulaganja, postaje sve manji i manji. Postoje faktori koji usporavaju njegovo delovanje (primena odgovarajućih agrotehničkih mera kojima se povećava prinos)
Drugi primer - ni jedan činilac proizvodnje nije po obimu fiksan. Nove metode i tehnike omogućuju ostvarivanje ekstradohotka, ali su skuplje u odnosu na tradicionalne. Pa se u privrednoj praksi dešava da prirast kapitala ima za rezultat sve manji efekat. Ako se u razvoju preduzeća, u njegovoj proširenoj reprodukciji, primenom nove tehnike i tehnoloških metoda ne može povećati obim proizvodnje, a prema tome ni masa dobiti, onda za preduzeće u pogledu primene te tehnike nastaje tačka zasićenosti:
∆p = 0 za ∆sp / pl
Porast organskog sastava iznad određenog nivoa može imati efekte koji nisu na strani produktivnosti i profitabilnosti preduzeća, ali mogu biti na strani zaštite životne i radne sredine, na strani racionalnijeg korišćenja prirodnog bogatstva…, što znači da može proizvoditi efekte koji su od šireg značaja nego što je to interes preduzeća.









37. OGRANIČENA KONKURENCIJA (MONOPOLISTIČKA KOMPANIJA)
Ograničena konkurencija se javlja kao tržišna situacija gde postoji veliki broj proizvođača od kojih svako pojedinačno ima samo mali udeo na tržištu i koji proizvede diferencirane proizvode (polipol). Takođe, predstavlja i tržišno stanje kome nedostaje jedna ili više pretpostavki slobodne konkurencije.
38. STOPA POTROŠNJE, STOPA AKUMULACIJE /NETO NACIONALNI DOHODAK
Nacionalni dohodak je nova vrednost stvorena radom radnika date privrede. Delovi nacionalnog dohotka su potrošnja (Pt) i akumulacija tj. štednja (A).
ND = Pt + A
Odnos društvene potrošnje prema nacionalnom dohotku je stopa društvene potrošnje (Pt’).
Pt’ = Pt / ND - pokazuje koji se deo ND-a troši.
Odnos društvene akumulacije prema ND-u je stopa društvene akumulacije (A’).
A’ = A / ND - pokazuje koji se deo ND-a akumuliše.
Potrošnja i akumulacija su dve komplementarne veličine. Ako se jedna povećava, druga se smanjuje. Obično se računaju za vreme od godinu dana.













39. POTROŠNJA + INVESTICIJE NA NACIONALNI DOHODAK (ukupna potrošnja i kako ona utiče na nacionalni dohodak).
Za određivanje veličine ND-a koristi se presek krive potrošnje i investicija sa linijom 45. Kriva potrošnje i investicija jeste kriva ukupnih izdataka. To su dve vrste izdataka: prvo, izdaci za potrošačka dobra (sredstva za potrošnju) i drugo, izdaci za investiciona dobra (sredstva za proizvodnju).









40. INVESTICIJE I NACIONALNI DOHODAK.
Linija investicija (II) je veličina koju su privredni subjekti spremni da investiraju. Ona je ucrtana paralelno sa horizontalnom osom dijagrama, kao konstantna veličina, iako je ona u suštini promenljiva veličina. Kao investitori javljaju se pojedinci i preduzeća, a danas je i država u velikoj meri investitor. Vidi grafik akumulacije i investicija u pitanju 107.
41. KRIVA AKUMULACIJE I INVESTICIJA.
Na dijagramu krive akumulacije, paralelno sa horizontalnom osom dijagrama ucrta se linija investicija (II). U preseku krive akumulacije (AA) i linije investicija je veličina nacionalnog dohotka (ND). U uravnoteženoj privredi akumulacija i neto investicije su jednake veližine A=I i to u dva slučaja:
1) A>I - onda veća akumulacija znači manju potrošnju, a manja potrošnja manju tražnju, što dovodi do opadanja obima proizvodnje => povećanje zaliha;
2) A<I - onda manja akumulacija znači veću potrošnju, a veća potrošnja znači veću tražnju, što dovodi do povećavanja obima proizvodnje => smanjivanje zaliha.









42. NEZAPOSLENOST I DEFLACIONI “GEP” (JAZ). PUNA ZAPOSLENOST I INFLACIONI “GEP” (JAZ).
Treba imati u vidu da ravnotežni nivo ND-a nije istovremeno i njegov optimalni, tj. najviši nivo na kome se postiže potpuna angažovanost svih faktora proizvodnje u jednoj privredi. Najpoželjniji nivo nacionalnog dohotka bio bi u preseku krive štednje i linije investicije sa linijom pune zaposlenosti, odnosno u preseku krive potrošnje i linije 45 sa linijom pune zaposlenosti. U ravnotežnoj tački R gde veličina ND-a iznosi OM, investicije su niske, odnosno, znatno niže od štednje na nivou pune zaposlenosti. U tom slučaju, postoji nezaposlenost faktora proizvodnje, pa se javlja deflacioni gep. Koji predstavlja razliku između nivoa postojećih investivija i nivoa štednje (akumulacije) pune zaposlenosti (odstojanje DgR’). Deflacioni gep se očitava na liniji pune zaposlenosti ZZ, a dovodi do multiplikatorskog efekta, što znači da dolazi do većeg pada proizvodnje i zaposlenosti nego što je obim deflacionog gepa.
Inflacioni gep se javlja kada investicije pokazuju tendenciju da budu veće nego štednja (akumulacija) na nivou pune zaposlenosti. Takođe se očitava na liniji pune zaposlenosti. Sve dok postoji, cene će da rastu, zato su radi eliminisanja inflacionog gepa (inflacije tražnje) neophodne odgovarajuće mere ekonomske politike. I nezaposlenost, i inflacija su vrlo ozbiljni ekonomski problemi savremene privrede, zato je merama ekonomske politike neophodno suzbijanje i deflacionog i inflacionog gepa, a u cilju poklapanja investicija sa štednjom na nivou pune zaposlenosti.








43. TEORIJA KRIZE.
Teorija sunčanih pega - do periodičnosti privrednih kriza dolazi zbog periodičnosti sunčanih pega u razmaku od 11 do 13 godina što se javlja uzrokom bogatije (siromašnije) žetve, višeg (nižeg) nivoa privredne aktivnosti…
Psihološka teorija - iz psiholoških razloga; u određenim fazama razvoja privrede stanovništvo je podložno pesimističkim ili optimističkim očekivanjima.
Inovaciona teorija - kao posledica cikličnosti u otkrivanju i primeni tehnižkih pronalazaka.
Teorija preteranih investicija - zbog preteranih investicija (većih od normalne akumulacije).
Teorija nedovoljne potrošnje - u raspodeli ND-a suviše pripada bogatom i štedljivom delu stanovništva pa usled toga dolazi do otežane prodaje potrošnih dobara i do krize hiperprodukcije.
Teorija preterane potrošnje - zbog preterane potrošnje koja dovodi do nedovoljne akumulacije za nove investicije pa nastaje kriza hipoprodukcije.
Teorije planske nediscipline (nepoštovanje društvenih dogovora) društvena preduzeća ne poštuju planske obaveze pa dolazi do nedovoljne proizvodnje u odnosu na tražnju.
44. KRIZA AKUMULACIJE I POTROŠNJE.
Neposredni uzrok krize je povezan sa akumulacijom kapitala i potrošnjom koja prati tu akumulaciju. Proširena društvena reprodukcija ima određene međuzavisnosti:
1) Proširivanje proizvodnje u odeljku II zavisi od akumulacije kapitala u odeljku I;
2) Proširivanje proizvodnje u odeljku II vrši se sa očekivanjem da će potrošači moći da kupe dodatna sredstva potrošnje;
3) Odeljak I ne može proširiti svoju proizvodnju, koja je namenjena odeljku II, ako odeljak II ne zahteva dodatna sredstva za proizvodnju.
45. KRIZA HIPERPRODUKCIJE (kapitalizam).
U kapitalističkom načinu proizvodnje krize se pojavljuju u obliku hiperprodukcije. To znači da privreda ulazi u krizu usled preterane proizvodnje tj. usled veće proizvodnje nego što bi se moglo prodati za potrebe proizvodne i neproizvodne potrošnje. Proizvodnja je veća od efektivne tražnje. Kriza nastaje tako što vlasnici kapitala, u stalnoj težnji da maksimiziraju višak vrednosti, vrše prenapregnutu akumulaciju kapitala. To je akumulacija veća od normalnog nivoa. Ovaj prenapregnuti obim akumulacije vrši se na račun plata radnika, a ne na račun fonda potrošnje vlasnika kapitala. Normalna (ravnotežna) akumulacija je onaj obim akumulacije kojim se obezbeđuje razvoj svih grana proizvodnje u skladu sa tehničkim progresom i porastom društvenih potreba. * Lanac međuzavisnih veza i privreda za kratko vreme pada u stanje velike nezaposlenosti i veoma smanjenog obima proizvodnje. To stanje privrede naziva se kriza hiperprodukcije.
46. 4 FAZE U CIKLIČNOM KRETANJU PRIVREDE.
1) Kriza hiperprodukcije - faza u cikličnom kretanju koju obeležava nagli pad proizvodnje zbog otežane prodaje i velikih količina roba koje stoje na zalihama, povećana nezaposlenost, opadanje plata zaposlenih, smanjivanje zarada od kapitala i naglo povećavanje kamatnih stopa na kredite.
2) Depresija - stanje smanjene privredne aktivnosti; posledica krize. U ovoj fazi se privreda stabilizuje na niskom nivou proizvodnje i zaposlenosti.
3) Oživljavanje privrede je podstaknuto stabilizovanjem privrede na niskim cenama činilaca proizvodnje. Lanac uzročno - posledičnih veza sad deluje u obrnutom pravcu tako da privreda postepeno ulazi u stanje prosperiteta.
4) Prosperitet - karakteriše je visoka stopa razvoja privrede. Cene proizvoda se povećavaju zbog povećane tražnje i sredstava za proizvodnju i potrošnih dobara.
Vreme od ispoljavanja krize hiperprodukcije, do nove krize, preko perioda depresije, oživljavanja i prosperiteta naziva se privredniciklus. Zato za kapitalističku privredu kažemo da se razvija ciklično. Stanje smanjene privredne aktivnosti naziva se recesija. Najdublja kriza u istoriji kapitalizma je Velika ekonomska kriza (1929-1933), koja je stvorila ekonomski i politički jake razloge za pojačanu intervenciju države u privredne poslove, koja je dovela do anticikličnih mera kojima se ublažava ispoljavanje ciklusa na klasičan način.
47. KRIZA HIPOPRODUKCIJE (socijalizam).
Čim je otežana mobilnost kapitala, a u sistem nije ugrađen odgovarajući mehanizam za formiranje i pokretljivost akumulacije prema propulzivnijim granama proizvodnje, nastaje minimiziranje akumulacije u korist porasta potrošnje zaposlenih. U uslovima privredne neravnoteže velike su razlike u platama za isti rad => veoma izražen proces ujednačavanja plata, ali ne preko stabilizovanja privredne strukture, što i nije stvar osamostaljenih preduzeća, već preko raspodele na štetu akumulacije. => Proizvodnja se smanjuje ili sporije raste, potrošnja se povećava i raste brže od proizvodnje. To je kriza hipoprodukcije (nedovoljne proizvodnje u odnosu na potrošnju). Posledice mogu biti opadanje potrošnje iz godine u godinu, povećavanje nezaposlenosti i socijalnih razlika jer kriza ne pogađa sve slojeve stanovništva podjednako. Krajnji cilj proizvodnje radnika samoupravnih preduzeća je porast plata, na štetu porasta proizvodnje. Dva načina izlaza iz krize preko povećanja akumulacije:
1) smanjivanje broja zaposlenih (tehnološki višak)
2) smanjivanje plata svih zaposlenih (pravednije)
48. KONCENTRACIJA I CENTRALIZACIJA KAPITALA.
Od promena koje se dešavaju na strani kapitala treba posebno odvojiti koncentraciju i centralizaciju kapitala. Koncentracija je uvećavanje kapitala pretvaranjem dela viška vrednosti u kapital (akumulacija kapitala). Centralizacija je uvećavanje kapitala ukidanjem samostalnosti već obrazovanih kapitala tako što se od više manjih, obrazuje manji broj većih, krupnijih kapitala. Obe ove promene potiču iz opšteg zakona akumulacije kapitala. Ekonomske posledice centralizacije kapitala sastoje se u sužavanju prostora za konkurenciju što se odvija u 3 pravca:
1. Sužavanje ili potpuno ukidanje konkurencije u okviru privredne grane jer se proizvodnjom u okviru privredne grane bavi manji broj krupnih ili samo jedan krupni proizvođač, monopolista.
2. Sužavanje ili potpuno ukidanje konkurencije između različitih grana proizvodnje.
3. Sužavanje konkurencije na svetskom tržištu.
49. FINANSIJSKI KAPITAL I MULTINACIONALNE KOMPANIJE.
Proces centralizacije kapitala teče ne samo u oblasti industrije, već i u oblasti trgovine i bankarstva. Sjedinjeni kapital iz industrije i banaka naziva se finansijski kapital, a sjedinjava se tako što banka veže za sebe industrijsko preduzeće velikim dugoročnim kreditima, banke osnuju sopstvena industrijska preduzeća ili što moćne monopolističke organizacije iz industrije obrazuju sopstvene banke. Multinacionalne kompanije (korporacije) su savremeni oblik organizovanja preduzeća u krupne monopole koji prerastaju granice jedne države, obrazuju se kapitalima iz različitih država, deluju na području tih država i van njih, držeći pod svojom kontrolom proizvodnju i promet određenih vrsta proizvoda.
50. IZVOZ KAPITALA.
Izvoz kapitala iz jedne u drugu državu je ulaganje kapitala u razvoj privrede neke druge zemlje. Postoje dva oblika: investicioni (postoji onda kada se radi o neposrednom učešću u privrednim aktivnostima neke druge zemlje i to kroz osnivanje samostalnih preduzeća; kupovinu već postojećih; kupovinu i prodaju akcija i obveznica) i kreditni - kamatonosni (javlja se onda kada se vrži kreditiranje stranih preduzeća ili država, pri čemu investitor dobija fiksne kamate od dužnika).
51. EKONOMSKA I TERITORIJALNA PODELA SVETA.
Ekonomska podela sveta je podela svetskog tržišta između krupnih privrednih preduzeća različitih zemalja tako da su izvori sirovina, energije i podrušje plasmana gotovih proizvoda podeljeni između njih kako jedni drugima ne bi bili konkurencija.
52. PROMENE NA STRANI RADNE SNAGE.
Akumulacija koja se čini uz primenu nove tehnike dovodi do:
a) Opadanja tražnje za radnom snagom (sporiji rast zaposlenih u privredi od rasta kapitala). Vlasnik kapitala u uvođenju novih tehnologija računa troškove u oba slučaja i radnika ostavlja bez posla ako uvede novu tehnologiju koja, po pravilu, zahteva manje radnika. Tako je položaj radnika podređen interesima kapitala. Puna zaposlenost radnika može postojati samo ako je akumulacija takvog obima da i pored primene nove tehnologije, postoji potreba za radnom snagom.
b) Oblici nezaposlenosti. Pod nezaposlenima se podrazumevaju radno sposobni koji nemaju posao. Veći procenat nezaposlenosti je pokazatelj većeg nivoa krize. Postoje 4 oblika nezaposlenosti:
1. Strukturna - nastaje zbog strukturnog nepodudaranja ponude i tražnje.
2. Ciklična - nezaposlenost u periodu krize i depresije kada je potražnja radne snage manja od ponude.
3. Frikcionalna (tekuća) - nastaj usled stalnih manjih promena u ponudi i tražnji (ovde spada i sezonska)
4. Prikrivena - postoji u zanatima u odumiranju i tamo gde je zaposleno više radnika nego što je potrebno (svugde gde su rezultati rada znatno ispod proseka)
53. SEJOV ZAKON TRŽIŠTA I KEJNIZIJANSKA REVOLUCIJA.
Sejov zakon tržišta (XIX - 30. godina XX veka). Žan Batist Sej je 1803. U svom delu “Tečaj političke ekonomije” razvio teoriju o nemogućnosti opštih kriza hiperprodukcije u kapitalizmu. Time je stvoren Sejov zakon tržišta po kome svaka ponuda roba i usluga stvara i odgovarajuću tražnju (prodavac jedne vrste robe, javlja se kao kupac druge) => ukupna ponuda ne može biti veća od ukupne tražnje => ne može doći do krize hiperprodukcije. Ovo nepodudaranje moguće je samo u nekim sektorima, ali se to nadoknađuje u drugim. Tada još nije došlo do prve krize hiperprodukcije.
Kejnizijanska revolucija. Džon M. Kejnz je u delu “Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca” osporio Sejov zakon tržišta 1936. On je zaključio da su krize hiperprodukcije potrebne u cilju održavanja potrebnog nivoa aktivnosti i stvaranja ekonomskih uslova za punu zaposlenost. Kejnz ne traži rešenje u ukidanju privatne svojine i inicijative (kao Marks) već u intervenciji države u privredne poslove. U osnovi Kejnzove analize nalaze se dohotci subjekata proizvodnje, potrošnja tih dohodaka i realna akumulacija (investicije) tj. on hoće da pokaže da se regulisanjem dohotka, potrošnje i investicija od strane države može obezbediti stabilnost privrede i puna zaposlenost proizvodnih činilaca. Sve ovo se naziva Kejnizijanska revolucija zato što je ova teorija o državnoj intervenciji prokrčila put za iznalaženje rešenja da se kapitalistička privreda stabilizuje na mešovitoj privredi (privreda zasnovana i na kapitalističkoj privatnoj svojini i privatnim motivacijama i na državnoj svojini i na motivacijama koje proističu iz interesa države kao novog ekonomskog subjekta).

54. PRIVREDNE I NEPRIVREDNE INVESTICIJE.
S obzirom na to kako državni organi deluju na obim i strukturu investicija razlikujemo:
1. PRIVREDNE INVESTICIJE
a) ROBNE investicije su takva ulaganja u privredne delatnosti kojima se povećava proizvodnja roba i proizvodnih usluga (ulaganja u proizvodnju oruđa za rad, predmeta rada i sredstava za potrošnju). Država ih ne stimuliše u periodu krize hiperprodukcije, a stimuliše ih u periodu hipoprodukcije.
b) NEROBNE investicije su takva ulaganja u privredne delatnosti pomoću kojih se ne povećava ukupna masa roba u kraćem roku već se stvaraju uslovi za buduću proizvodnju roba (javni radovi i stimulisanje investicija za izgradnju puteva, železnica, hidrocentrala…). One doprinose porastu zaposlenosti i iskorišćavanju raspoloživih proizvodnih kapaciteta, što podstiče privrednu aktivnost i u ostalim sektorima privrede.
2. NEPRIVREDNE (potrošne) INVESTICIJE su ulaganja u neprivredne delatnosti te zato nemaju za rezultat ni povećanje ukupne ponude roba u datom vremenu ni proširivanje uslova za buduću proizvodnju roba (izgradnja škola, parkova, bolnica, komunalni radovi… - ne dovode do porasta proizvodnje materijalnih dobara)
55. NAČIN NA KOJI SE POVEĆAVA NACIONALNI DOHODAK.
Ako na dijagramu akumulacije i investicija kao odrednica nacionalnog dohotka docrtamo liniju koja pokazuje viši nivo investicija (I’I’), uočava se da se i veličina ND-a povećava sa OM na OM’. Nova veličina ND-a se formira u preseku krive akumulacije (AA) i linije višeg nivoa investiranja (I’I’). Porast ND-a sa OM na OM’ nastaje zato što svaki dinar utrošen za investicije dovodi do dodatnog zapošljavanja, a otuda i do većeg porasta dohotka nego što iznosi veličina investicija. Svaki novi zaposleni stvara novu masu nove vrednosti koja uvećava ND. Broj koji pokazuje uvećanje dohotka kao rezultat određene investicije naziva se multiplikator investicija (recipročna vrednost granične stope akumulacije GA’=A/D tj. M=I/A/D) tj. broj kojim treba pomnožiti veličinu investicija da bi se dobila veličina porasta dohotka od te investicije.









56. DELOVANJE DRŽAVNIH IZDATAKA NA NACIONALNI DOHODAK.
Prikupljena sredstva koriste se za državno finansiranje investicija i za povećanje potrošnje stanovništvu. To su državni izdaci (Db). ND = Pt (potrošnja stanovništva) + I (investicije privrednih subjekata iz fondova akumulacije) + Db








Nova tačka ravnoteže R’ formira se u preseku krive Pt+I+Db sa linijom 45 što na horizontalnoj osi dijagrama pokazuje veći obim nacionalnog dohotka OM’. Ne može se trošiti više nego što se proizvodi, ali sve što se proizvede treba potrošiti. Kako proizvodnja i potrošnja povremeno dolaze u raskorak, koji se u krizama razrešava velikim gubicima rada i kapitala, to organizovano društvo nalazi rešenje da manjak na strani tražnje popuni iz unapred formiranih državnih fondova, a da višak na strani tražnje apsorbuje u državne fondove. Pošto se i manjak i višak na strani tražnje izražavaju u novcu, to se u budžetskom deficitu i suficitu nalazi metod uravnoteženja potrošnje i proizvodnje u trajanju privrednog ciklusa.
57. AKTIVNA BUDŽETSKO - PORESKA POLITIKA.
Mere države u cilju regulisanja potrošnje, investicija i zaposlenosti koje se sadrže u tzv. budžetskom deficitu (kada država povećava budžetske rashode u odnosu na budžetske prihode) ili suficitu (povećava budžetske prihode u odnosu na rashode). U periodu trajanja privrednog ciklusa budžet (novčani predračun države kojim se određuju prihodi i rashodi državnih organa prema unapred određenim namenama; sredstva prikuplja iz poreza i doprinosa, zaduživanjem od preduzeća i građana i pozajmljivanjem od stranih i domaćih banaka). Ova politika naziva se još i politika državnih izdataka, a sastoji se u tome da država štedi kad dobro posluje, da bi tu ušteđevinu mogla da troši u periodima kriza. Još jedna od mera koja spada u fiskalnu politiku je zaduživanje države (povećanje unutrašnjih dugova države). Ova politika opstaje zbog ugrađenih ekonomskih stabilizatora: oporezivanje ličnih dohodaka (progresivno; ima za cilj da se lična potrošnja drži u određenim granicama) i profita preduzeća (progresivno; cilj: povećanje budžeta).
58. KREDITNO - MONETARNA POLITIKA.
Monetarna politika je deo kreditne pa se zato obe nazivaju kreditno-monetarna. Merama kreditne politike, proširivanjem ili sužavanjem kredita deluje se na obim investicija i obim angažovanih proizvodnih činilaca, dakle u pravcu koji treba da suzi prostor za ciklično kretanje privrede. Monetarna politika je onaj deo ekonomske politike koji sprovodi država preko svoje centralne banke (njom se reguliše obim novčanog opticaja, smanjivanje ili povećavanje količine novca u prometu radi ostvarivanja planiranih ekonomskih ciljeva). Milton Fridman - tvorac savremene kvantitativne teorije novca i monetarizma - američki ekonomista. Osnova Fridmanovog monetarizma je stabilna i dugoročna monetarna politika. U instrumente monetarne politike ulaze:
1) POLITIKA ESKONTNE STOPE - definiše osnovu za kretanje kamatnih stopa na kredite. Eskontna stopa je kamatna stopa po kojoj se eskontuju menice. Eskont menice je prodaja neuspelog potraživanja uz odbitak kamate od dana eskontovanja do dana dospelosti potraživanja. Pri opasnosti od inflacije, eskontna stopa se povećava, a pri opasnosti od recesije se smanjuje.
2) SISTEM OBAVEZNIH REZERVI BANAKA - deluje tako što su poslovne banke dužne da određeni procenat svojih novčanih sredstava drže kao rezervu kod centralne banke, što se čini u cilju obezbeđenja kredita za investiranje. Povećanje ili smanjenje obaveznih rezervi vrši se kao kod eskontne stope.
3) POLITIKA OTVORENOG TRŽIŠTA (prodaja i kupovina državnih hartija od vrednosti) - mera kojom država preko centralne banke utiče na obim novca u privredi, a preko novca i na nivo privredne aktivnosti. Prodajom obveznica povlači se iz opticaja deo novca i sužava privredna aktivnost, a kupovinom se ubacuje u promet nova količina novca i podstiče privredna aktivnost.
Merama ove politike reguliše se obim novca. Mere kreditne politike države idu u pravcu pojeftinjavanja kredita u vreme depresije i poskupljenja kredita u vreme prosperiteta.
59. POLITIKA DOHODAKA.
Prihodi radnika i vlasnika kapitala delovi su jedne celine, nove vrednosti. Sa smanjivanjem plata, povećavaju se prihodi vlasnika, i obrnuto. Država instrumentima poreske politike svodi profite vlasnika kapitala na meru koju oceni kao normalnu. U istom pravcu se deluje i politikom cena. Plate radnika regulišu se metodama sporazumevanja između radničkih sindikata i udruženja vlasnika kapitala. Osnovna metoda ove politike se svodi na sprečavanje većeg porasta plata nego što iznosi prosečan porast produktivnosti rada u privredi, da bi se sprečio porast cena i očuvao formiran odnos između plata i profita. Jedna od mera kojima se ovo postiže je i progresivno oporezivanje plata (privatno preduzeće neće povećati plate na štetu dobiti). Regulisanje plata prema nivou porasta produktivnosti rada čini se i u cilju sprečavanja inflacije troškova.
60. SISTEM I POLITIKA CENA.
Sistem cena je podsistem privrednog sistema, kojim se određuju osnovna pravila i metodi obrazovanja cena, a deluje pre svega u oblasti primarne raspodele, alokacije proizvodnih činilaca i formiranja izvoza, uvoza i uvozne supstitucije. Sistem primarne raspodele je širi pojam od sistema cena, koji podrazumeva raspoređivanje stvorenog ND-a na proizvođače roba i usluga posredstvom tržišta i cena. Režim cena je uži pojam od sistema cena, a podrazumeva uspostavljanje relativnih odnosa cena u privredi putem administrativne regulative i državne intervencije. Sistem cena je zaokružen, međusobno povezan i konzistentan skup subjektivnih, institucionalnih, materijalnih i organizacionih elemenata kojima se na dugoročnoj osnovi pomoću objektiviziranih kriterijuma, u okviru objektivnih ekonomskih zakonitosti, kretanja i odnosa cena dovode u sklad s karakterom društveno-ekonomskog sistema i ciljevima privrednog i društvenog razvoja. Politika cena, formulisana kao skup organizovanih aktivnosti države i privrednih subjekata kojima se odgovarajućim instrumentima utiče na opšti nivo cena i relativne odnose cena između proizvoda i usluga, mora se sprovoditi u okviru datog sistema cena. Sinonim je kontrole cena, koju čine neposredne i posredne mere. Do neposredne kontrole cena dolazi onda kada država obustavlja njihovo slobodno tržišno formiranje i uglavnom ih administrativno određuje, a glavne skupine tih mera su:
- ODREĐIVANJE MINIMALNIH CENA - u cilju zaštite proizvođača onih proizvoda koji imaju izuzetan značaj za ukupnu društvenu proizvodnju (da ne bi prestale da se proizvode). To su najniže cene ispod kojih se odgovarajući proizvodi ne mogu prodavati; na podrazumevaju obavezu otkupa, kao garantovane cene (cena po kojoj je država obavezna da otkupi ponuđene poljoprivredne proizvode)
- ODREĐIVANJE MAKSIMALNIH CENA - u cilju zaštite potrošača sa niskim dohotcima. Javlja se kod proizvoda značajnih za životni standard stanovništva i funkcionisanje privrede kao celine. Predstavlja gornju granicu iznad koje se cene ne mogu podizati.
- ODREĐIVANJE FIKSNIH (ZAMRZNUTIH) CENA - tačno određena i ne može se menjati. Javlja se kod roba za koje država procenjuje da je potrebno eliminisati fluktaciju cena (u energetskim sektorima, elektroprivredi, proizvodnji i preradi nafte, železničkom saobraćaju…)
- OBAVEZA PRIJAVLJIVANJA PROMENE CENA - za povećanje cene potrebno je dobiti dozvolu ili bar obavestiti državne institucije i sačekati da prođe određeni vremenski period, u kom se država može zaštititi od povećanja cena uvozom ili robnim rezervama.
Najznačajniji posredni uticaj na cene se vrši putem mera monetarno-kreditne, budžetske, spoljno-trgovinske politike… Posebno je važna intervencija države u pogledu formiranja visine i strukture relativnih cena, čija se kontrola odvija u dva pravca: nižem ili višem nivou od cena koje bi se formirale slobodnim delovanjem ponude i tražnje. Sniženje cena se ostvaruje: rastom ponude, smanjenjem tražnje ili istovremeno rastom ponude i smanjenjem tražnje, a porast obrnutim merama. Promene na strani ponude se mogu vršiti stimulisanjem uvoza ili izvoza (carinama, premijama, kontigentima, zabranama), državnom intervencijom iz robnih rezervi (povećanjem ili smanjenjem zaliha). Promene na strani tražnje se mogu vršiti povećanjem ili smanjenjem javne potrošnje, kao i racionalisanjem.
Efekti svih mera države zavise od stepena elastičnosti ponude i tražnje, karaktera proizvoda (inferiorna/superiorna dobra), stepena konkurentnosti tržišta…



[size=x-small]
lektira, studentski, poslovna, megatrend, diplomski radovi , magistarski radovi, maturalni radovi, diplomski rad, eseji, maturski radovi, seminarski radovi, diplomski radovi, master radovi, magistarski radovi, domaci radovi, domaci zadaci, projekti, maturalni, maturalne radnje, seminarski, maturski, diplomski, ekonomija, ekonomski, pravo, prava, menadzment, marketing, instalacija, tutorijal, tutorijali, tutorial, baze, baza, sistemi, informatika, ekonomika preduzeca, analiza, racunovodstvo, bankarstvo, osiguranje, spoljnotrgovinsko poslovanje, poreski sistem, politika, inteligencija, psihologija, sociologija, geografija, etika, kultura, fizika, seminarski rad, maturski rad uticaj religije na kulturu ilijada i odiseja lektira može li malo preduzeće imati monopolni položaj na tržištu ekonomija i pravo novac osnove menadzmenta knjiga srbija upravljanje promotivnim aktivnostima na primeru preduzeća hamlet zakljucak lik sonje iz lektire ujka vanja sonja lik iz ujka vanje nagradna igra domestos [/size]

Admin
Admin

Posts : 227
Join date : 2008-06-25

View user profile http://www.maturskiradovi.net

Back to top Go down

View previous topic View next topic Back to top


 
Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum