Skripta 5 - ekonomija

View previous topic View next topic Go down

Skripta 5 - ekonomija

Post  Admin on Mon Nov 23, 2009 12:06 pm

101. DELOVANJE DRŽAVNIH IZDATAKA NA NACIONALNI DOHODAK.
Prikupljena sredstva koriste se za državno finansiranje investicija i za povećanje potrošnje stanovništvu. To su državni izdaci (Db). ND = Pt (potrošnja stanovništva) + I (investicije privrednih subjekata iz fondova akumulacije) + Db








Nova tačka ravnoteže R’ formira se u preseku krive Pt+I+Db sa linijom 45 što na horizontalnoj osi dijagrama pokazuje veći obim nacionalnog dohotka OM’. Ne može se trošiti više nego što se proizvodi, ali sve što se proizvede treba potrošiti. Kako proizvodnja i potrošnja povremeno dolaze u raskorak, koji se u krizama razrešava velikim gubicima rada i kapitala, to organizovano društvo nalazi rešenje da manjak na strani tražnje popuni iz unapred formiranih državnih fondova, a da višak na strani tražnje apsorbuje u državne fondove. Pošto se i manjak i višak na strani tražnje izražavaju u novcu, to se u budžetskom deficitu i suficitu nalazi metod uravnoteženja potrošnje i proizvodnje u trajanju privrednog ciklusa.
102. AKTIVNA BUDŽETSKO - PORESKA POLITIKA.
Mere države u cilju regulisanja potrošnje, investicija i zaposlenosti koje se sadrže u tzv. budžetskom deficitu (kada država povećava budžetske rashode u odnosu na budžetske prihode) ili suficitu (povećava budžetske prihode u odnosu na rashode). U periodu trajanja privrednog ciklusa budžet (novčani predračun države kojim se određuju prihodi i rashodi državnih organa prema unapred određenim namenama; sredstva prikuplja iz poreza i doprinosa, zaduživanjem od preduzeća i građana i pozajmljivanjem od stranih i domaćih banaka). Ova politika naziva se još i politika državnih izdataka, a sastoji se u tome da država štedi kad dobro posluje, da bi tu ušteđevinu mogla da troši u periodima kriza. Još jedna od mera koja spada u fiskalnu politiku je zaduživanje države (povećanje unutrašnjih dugova države). Ova politika opstaje zbog ugrađenih ekonomskih stabilizatora: oporezivanje ličnih dohodaka (progresivno; ima za cilj da se lična potrošnja drži u određenim granicama) i profita preduzeća (progresivno; cilj: povećanje budžeta).
103. KREDITNO - MONETARNA POLITIKA.
Monetarna politika je deo kreditne pa se zato obe nazivaju kreditno-monetarna. Merama kreditne politike, proširivanjem ili sužavanjem kredita deluje se na obim investicija i obim angažovanih proizvodnih činilaca, dakle u pravcu koji treba da suzi prostor za ciklično kretanje privrede. Monetarna politika je onaj deo ekonomske politike koji sprovodi država preko svoje centralne banke (njom se reguliše obim novčanog opticaja, smanjivanje ili povećavanje količine novca u prometu radi ostvarivanja planiranih ekonomskih ciljeva). Milton Fridman - tvorac savremene kvantitativne teorije novca i monetarizma - američki ekonomista. Osnova Fridmanovog monetarizma je stabilna i dugoročna monetarna politika. U instrumente monetarne politike ulaze:
1) POLITIKA ESKONTNE STOPE - definiše osnovu za kretanje kamatnih stopa na kredite. Eskontna stopa je kamatna stopa po kojoj se eskontuju menice. Eskont menice je prodaja neuspelog potraživanja uz odbitak kamate od dana eskontovanja do dana dospelosti potraživanja. Pri opasnosti od inflacije, eskontna stopa se povećava, a pri opasnosti od recesije se smanjuje.
2) SISTEM OBAVEZNIH REZERVI BANAKA - deluje tako što su poslovne banke dužne da određeni procenat svojih novčanih sredstava drže kao rezervu kod centralne banke, što se čini u cilju obezbeđenja kredita za investiranje. Povećanje ili smanjenje obaveznih rezervi vrši se kao kod eskontne stope.
3) POLITIKA OTVORENOG TRŽIŠTA (prodaja i kupovina državnih hartija od vrednosti) - mera kojom država preko centralne banke utiče na obim novca u privredi, a preko novca i na nivo privredne aktivnosti. Prodajom obveznica povlači se iz opticaja deo novca i sužava privredna aktivnost, a kupovinom se ubacuje u promet nova količina novca i podstiče privredna aktivnost.
Merama ove politike reguliše se obim novca. Mere kreditne politike države idu u pravcu pojeftinjavanja kredita u vreme depresije i poskupljenja kredita u vreme prosperiteta.
104. POLITIKA DOHODAKA.
Prihodi radnika i vlasnika kapitala delovi su jedne celine, nove vrednosti. Sa smanjivanjem plata, povećavaju se prihodi vlasnika, i obrnuto. Država instrumentima poreske politike svodi profite vlasnika kapitala na meru koju oceni kao normalnu. U istom pravcu se deluje i politikom cena. Plate radnika regulišu se metodama sporazumevanja između radničkih sindikata i udruženja vlasnika kapitala. Osnovna metoda ove politike se svodi na sprečavanje većeg porasta plata nego što iznosi prosečan porast produktivnosti rada u privredi, da bi se sprečio porast cena i očuvao formiran odnos između plata i profita. Jedna od mera kojima se ovo postiže je i progresivno oporezivanje plata (privatno preduzeće neće povećati plate na štetu dobiti). Regulisanje plata prema nivou porasta produktivnosti rada čini se i u cilju sprečavanja inflacije troškova.
105. SISTEM I POLITIKA CENA.
Sistem cena je podsistem privrednog sistema, kojim se određuju osnovna pravila i metodi obrazovanja cena, a deluje pre svega u oblasti primarne raspodele, alokacije proizvodnih činilaca i formiranja izvoza, uvoza i uvozne supstitucije. Sistem primarne raspodele je širi pojam od sistema cena, koji podrazumeva raspoređivanje stvorenog ND-a na proizvođače roba i usluga posredstvom tržišta i cena. Režim cena je uži pojam od sistema cena, a podrazumeva uspostavljanje relativnih odnosa cena u privredi putem administrativne regulative i državne intervencije. Sistem cena je zaokružen, međusobno povezan i konzistentan skup subjektivnih, institucionalnih, materijalnih i organizacionih elemenata kojima se na dugoročnoj osnovi pomoću objektiviziranih kriterijuma, u okviru objektivnih ekonomskih zakonitosti, kretanja i odnosa cena dovode u sklad s karakterom društveno-ekonomskog sistema i ciljevima privrednog i društvenog razvoja. Politika cena, formulisana kao skup organizovanih aktivnosti države i privrednih subjekata kojima se odgovarajućim instrumentima utiče na opšti nivo cena i relativne odnose cena između proizvoda i usluga, mora se sprovoditi u okviru datog sistema cena. Sinonim je kontrole cena, koju čine neposredne i posredne mere. Do neposredne kontrole cena dolazi onda kada država obustavlja njihovo slobodno tržišno formiranje i uglavnom ih administrativno određuje, a glavne skupine tih mera su:
- ODREĐIVANJE MINIMALNIH CENA - u cilju zaštite proizvođača onih proizvoda koji imaju izuzetan značaj za ukupnu društvenu proizvodnju (da ne bi prestale da se proizvode). To su najniže cene ispod kojih se odgovarajući proizvodi ne mogu prodavati; na podrazumevaju obavezu otkupa, kao garantovane cene (cena po kojoj je država obavezna da otkupi ponuđene poljoprivredne proizvode)
- ODREĐIVANJE MAKSIMALNIH CENA - u cilju zaštite potrošača sa niskim dohotcima. Javlja se kod proizvoda značajnih za životni standard stanovništva i funkcionisanje privrede kao celine. Predstavlja gornju granicu iznad koje se cene ne mogu podizati.
- ODREĐIVANJE FIKSNIH (ZAMRZNUTIH) CENA - tačno određena i ne može se menjati. Javlja se kod roba za koje država procenjuje da je potrebno eliminisati fluktaciju cena (u energetskim sektorima, elektroprivredi, proizvodnji i preradi nafte, železničkom saobraćaju…)
- OBAVEZA PRIJAVLJIVANJA PROMENE CENA - za povećanje cene potrebno je dobiti dozvolu ili bar obavestiti državne institucije i sačekati da prođe određeni vremenski period, u kom se država može zaštititi od povećanja cena uvozom ili robnim rezervama.
Najznačajniji posredni uticaj na cene se vrši putem mera monetarno-kreditne, budžetske, spoljno-trgovinske politike… Posebno je važna intervencija države u pogledu formiranja visine i strukture relativnih cena, čija se kontrola odvija u dva pravca: nižem ili višem nivou od cena koje bi se formirale slobodnim delovanjem ponude i tražnje. Sniženje cena se ostvaruje: rastom ponude, smanjenjem tražnje ili istovremeno rastom ponude i smanjenjem tražnje, a porast obrnutim merama. Promene na strani ponude se mogu vršiti stimulisanjem uvoza ili izvoza (carinama, premijama, kontigentima, zabranama), državnom intervencijom iz robnih rezervi (povećanjem ili smanjenjem zaliha). Promene na strani tražnje se mogu vršiti povećanjem ili smanjenjem javne potrošnje, kao i racionalisanjem.
Efekti svih mera države zavise od stepena elastičnosti ponude i tražnje, karaktera proizvoda (inferiorna/superiorna dobra), stepena konkurentnosti tržišta…
106. ODREĐIVANJE STOPE AKUMULACIJE.
Stopa akumulacije je odnos akumulacije prema ND-u: A’ = A/ND, i pokazuje udeo akumulacije u dohotku preduzeća, privredne grane, sektora privrede ili cele privrede. Različite grane proizvodnje izdvajaju akumulaciju po različitim stopama. Dva su bitna razloga za ubrzano nastojanje da se nivo ekonomskog razvoja nerazvijenih zemalja izjednači sa nivoom koji omogućuje savremeni tehnički progres: samo ubrzanim privrednim razvojem može se ostvariti blagostanje koji omogućuje savremena tehnika i organizacija proizvodnje i nerazvijena zemlja se može na svetskom tržištu postepeno oslobađati eksploatacije od strane industrijski razvijenih zemalja. Optimalan odnos izmeću akumulacije i potrošnje definiše stopu akumulacije na onom nivou koji omogućuje i maksimizaciju ND-a i maksimizaciju blagostanja u određenom vremenskom periodu. Ostaje još pitanje vremena za koje se to može ostvariti, koje je kraće kod razvijenijih zemalja. Planiranjem privrede treba ostvariti najpovoljniju stopu privrednog razvoja, privrednu stabilnost i punu zaposlenost. Ekonomskim instrumentima akumulacija se mora preraspodeljivati među granama proizvodnje, i to tako da u svakoj privrednoj grani akumulacija bude jednaka onoj masi investicija, potrebnoj za tu privrednu granu. Na nivou cele privrede akumulacija i ukupne neto investicije su jednake veličine u periodu trajanja jednog privrednog ciklusa. Ako se planira bez poznavanja veličine akumulacije i investicija onda je to ekonomski voluntarizam. Obim ostvarene akumulacije iz tekućeg perioda poslovanja svake grane proizvodnje je veličina koja se saznaje iz završnih računa svedenih po granama proizvodnje, a koji se u savremenoj statističkoj praksi iskazuju u bilansima narodne privrede. Obim potrebne veličine neto investicija po granama proizvodnje treba uvek iznova izračunavati, a taj račun mora uzeti u obzir:
1) politiku razvoja - koje razvojne ciljeve društvo teži da ostvari u periodu za koji planira investicije po granama proizvodnje.
2) efikasnost investicija - koja se dejstva od učinjenih ulaganja mogu očekivati u pogledu plata i akumulacije.
3) opredeljenje za jednu od više mogućnosti investicionih varijanti - s obzirom na razlike u efikasnosti i potrebnoj masi investicija.
Kada se sve ovo uzme u obzir, a polazeći od ukupnog obima akumulacije u privredi, moguće je izračunati koliko je za optimalan razvoj svake grane proizvodnje potrebno investirati iz ukupne mase akumulacije.
107. PORAST NACIONALNOG DOHOTKA.
Stopa porasta ND-a izračunava se kao količnik stope akumulacije (A’) i graničnog kapitalnog koeficijenta (Kf): r = A’/Kf (A’ = A/ND i Kf = K/ND). Stopa akumulacije pokazuje procentualni udeo akumulacije u ND-u koji je društvenim organima planiranja poznat iz analize razvoja prethodnog perioda i iz prognoza budućeg razvoja privrede. Granični kapitalni koeficijent pokazuje odnos između prirasta vrednosti kapitala i ND-a koji se ostvaruje pomoću tog kapitala. Bitnu ulogu u smanjivanju kapitalnog koeficijenta ima organizacija rada na mikro i makroekonomskom nivou. Treba pri tome još jednom naglasiti da se potrebna masa akumulacije za brži razvoj propulzivnijih sektora privrede ne može obezbediti samo povećanjem stope akumulacije u tim sektorima već i prelivanjem akumulacije iz drugih sektora privrede.
108. DIREKTNE INVESTICIJE.
Kamatonosni oblik izvoza je bankarski kapital, a investicioni oblik izvoza kapitala se ispoljava preko portfeljnog sistema (kupovina stranih hartija od vrednosti od strane domaćih deviznih rezidenata; vlasnik kapitala zadržava funkciju svojine, ali ne i funkciju upravljanja) i direktnih investicija (proširenje postojećih i osnivanje novih privrednih organizacija od strane matičnog preduzeća). Kod direktnih investicija se ne izvozi samo kapital, već i tehničko-tehnološki procesi, know-how, organizacija rada…, a vlasnik kapitala zadržava i funkciju svojine i funkciju upravljanja. One sadrže 3 komponente: akcijski kapital, reinvestirane profite i intrakompanijske zajmove. One imaju svoje negativne (dugorošno su negativni za platni bilans zamlje domaćina, dolazi do odlivanja značajnog dela akumulacije kroz transfer profita i kamata u inostranstvo, jednostrani razvitak privrede, neadekvatan raspored domaće akumulacije i tehnološka i ekonomska zavisnost u odnosu na zemlju vlasnika investicija, gubitak političke samostalnosti i ugrožavanje nacionalnog suvereniteta), ali i svoje pozitivne posledice (oživljavanje investicija i brži privredni rast, zemlje se ne zadužuju u inostranstvu, porast zaposlenosti, povećanje tehničkog sastava proizvodnih činilaca i tehničke opremljenosti rada, porast produktivnosti rada, transfer nove tehnologije i znanja bez kupovine licenci, smanjenje troškova proizvodnje, omogućavanje supstitucije uvoznih proizvoda i olakšavanje uvoza, povećanje budžetskih prihoda…)
109. OBLICI EKONOMSKOG ODLUČIVANJA.
1. Ekonomski liberalizam - potpuno slobodno odlučivanje vlasnika kapitala da svoj kapital upotrebi onako kako odgovara njegovom ekonomskom interesu. Država funkcioniše na principu laisser faire - laisser passer.
2. Ograničavanje ekonomskog liberalizma od strane državnih organa - posledica monopolizacije privrede. Država reaguje državnom regulativom u oblasti monopolističkog udruživanja i oštrim poreskim zahvatanjem ekstraprofita za koje država oceni da potiču od monopolskog položaja.
3. Slobodno odlučivanje preduzeća u okviru indikativnog planiranja - preduzeća se ne obavezuju na određeno ponašanje pri donošenju ekonomskih odluka, ali ih ekonomski instrumenti stavljaju u poziciju da je za njih povoljnije ako se ponašaju onako kako je planskim instrumentima unapred određeno.
4. Nivo odlučivanja se prenosi sa organa preduzeća na društvene privredne organe, koji privrednim planom određuju preduzeću šta će i koliko proizvoditi i kome da isporučuje proizvodnju. Ovaj oblik je prisutan u sistemu direktivnog planiranja.

[size=x-small]
lektira, studentski, poslovna, megatrend, diplomski radovi , magistarski radovi, maturalni radovi, diplomski rad, eseji, maturski radovi, seminarski radovi, diplomski radovi, master radovi, magistarski radovi, domaci radovi, domaci zadaci, projekti, maturalni, maturalne radnje, seminarski, maturski, diplomski, ekonomija, ekonomski, pravo, prava, menadzment, marketing, instalacija, tutorijal, tutorijali, tutorial, baze, baza, sistemi, informatika, ekonomika preduzeca, analiza, racunovodstvo, bankarstvo, osiguranje, spoljnotrgovinsko poslovanje, poreski sistem, politika, inteligencija, psihologija, sociologija, geografija, etika, kultura, fizika, seminarski rad, maturski rad uticaj religije na kulturu ilijada i odiseja lektira može li malo preduzeće imati monopolni položaj na tržištu ekonomija i pravo novac osnove menadzmenta knjiga srbija upravljanje promotivnim aktivnostima na primeru preduzeća hamlet zakljucak lik sonje iz lektire ujka vanja sonja lik iz ujka vanje nagradna igra domestos [/size]

Admin
Admin

Posts : 227
Join date : 2008-06-25

View user profile http://www.maturskiradovi.net

Back to top Go down

View previous topic View next topic Back to top


 
Permissions in this forum:
You cannot reply to topics in this forum